Pod uslovom da hapšenje glavnog Miloševićevog ratnog profitera i postpetooktobarskog tajkuna, kao i njegovog jahting sina, nije samo dimna zavesa zbog što bezbolnijeg gutanja gorkog kosovskog zalogaja ili propagandni manevar "a la Dulić" zbog zahteva EU da se ispitaju 24 sporne privatizacije, onda se čini da srpska država počinje "da liči", poput one čuvene TV reklame za bakin kolač.

Ironijom sudbine ili višom, kosmičkom pravdom, Miroslava Miškovića su uhapsili upravo najbliži saradnici onih koji su ga i stvorili početkom ratnih devedesetih.

* prizvuk tabloidnosti je nameran

Ne znam da li je sličnih primera bilo i ranije, ali, evo, desilo se sada: „Kurir" 3. juna objavljuje članak, najozbiljnije naslovljen Hrvatska podvala: Za srpsku decu škart kremić!, na temu o kojoj je tekst „Podravkina" škart „Lino lada" za decu Balkana 30/31. maja objavljen na Blogu B92, čak uz korišćenje istih ključnih reči  (koje su u blogu pomenute u ironično-šaljivom kontekstu, mada ne bez povoda), i iz naslova i iz teksta.

Vrlo često sanjam isti san. Zatičem sebe u školskoj klupi, onoj gimnazijskoj i vrlo konkretnoj, uoči časa neprijatne nauke koju nikada do kraja nisam savladala. Zatičem se u trenutku kada mali odmor još uvek traje, ono neko mini rasulo, bez izlaska iz učionice i tremor pred ono što sledi – ispitivanje profesora, a na temu celokupnog gradiva. Evo me tako, na času fizike, djaci uz poslednje komešanje, usputne udarce, hormonalne eksplozije, zauzimaju svoja mesta, a ja već u klupi, očekujem profesora, očekujem da budem pitana. I neka strašna neprijatnost me obuzima, gledam oko

 ili Šta jedno mišljenje čini vrednim slušanja?

Milan Nikolić

Prvo izdanje emisije "Debata" na kanalu televizije B92 dobronamernom i zainteresovanom gledaocu moralo je doneti samo mučninu. I to ne trenutnu, prolaznu kao posle pokvarene konzerve, već jedno ozbiljno gađenje koje mora da odvede u zapitanost - šta sam

 Lokalnom Moćniku : ....možeš da nas pljačkaš - što i radiš -  svaki dan i svaki sat - ali Njega ti nećemo oprostiti. Pare uzmi, Legendu ne damo....čisto da znaš, skote.

                                       

   Mnogi će Vam posvedočiti da je SFRJ, kao neko zdravo

Dugo očekivani koncert Jelene Karleuše, jedne od najvećih balkanskih estradnih diva - recimo to tako, „politički korektno", zbog brojne konkurencije u vidu Cece, Seke i ostalih zvezda i starleta, supernovi i crnih patuljaka i patuljčica - održan je 15. maja pred oko 10.000 ljudi u beogradskoj Areni. Kažem dugo očekivani, jer je Karleuša prvi put u petnaest godina dugoj karijeri nastupala solo, a najave spektakla svakako su zagolicale maštu koliko fanova, toliko i brojnih oponenata, koji su priželjkivali „Titanik u najavi", glamurozni hepening koji će lagano dotaći dno i završiti u katastrofi epskih proporcija.

SBB je ukinuo (zabranio) sve muzičke kanala zbog dana žalosti. Kažu da je njihovo pravo da menjaju spisak kanala kako njima padne na pamet, a i dan žalosti je. Postadoše veći katolici od Pape. Pa što onda ne ukinu i humorističke kanale za koje su oni imaju posebne ugovore? Kad već ne možemo da slušamo muziku, onda bar da se smejemo uz Vil i Grejs i Hanu Montanu.

Nadam se na im neće pasti na pamet da ukinu i internet

Rekoše jednom  prilikom u Simpsonovima: Zbog ovoga će rulja izaći na loš glas.

Kao vrljav i lenj konzument medijskih sadržaja te shodno tome (pre)često trupkajući dobrano pozadi za zbivanjima, o velikoj čaršijskoj fertutmi koju je detonacijom u „Vremenu“ izazvao Muharem Bazdulj saznao sam čitajući reakciju Biljane Srbljanović. Koju je na Tviteru linkovala Vesna Pešić. A u kojoj je reakciji Srbljanovićka – po odsustvu žara i sadržajonom siromaštvu sudeći - po zadatku  otaljala odgovor na pismo, i to i Ivančiću i Bazdulju. Onda i Ćirjakovićeve stavove u „Politici“ o polemici koja se zapodela. Onda sam natrapao na Bazduljev odgovor Ivančiću, pa onda na Ivančićevu odbranu idola od pobesnelog jeretika i reakciju na Bazduljevu tešku diverziju od koje je sve krenulo: dakle tekst u „Vremenu“ br. 1244 od šestog novembra leta gospodnjeg 2014.

„Hronika najavljene praznine“, tako ga je autor naslovio.

I nisam zažalio. Čitajući paškvile Srbljanovićke i Ivančića dalo bi se zaključiti da oni brane a Bazdulj napada pokojnog Srđu Popovića. Čitajući izvorni tekst, kao što to po pravilu biva, nepristrasni čitalac uvideće da Bazdulj o Popoviću piše usput i više ga braneći nego kritikujući. 

No tema i meta ovog teksta zaista su, u stvari,  Popovićevi siročići, siročići i uveoci. Kolokvijalno zvani Drugosrbijancima.

Otud vrisak i fras, do nas je nama.

“Krao je od bogatih. Krao je od siromašnih. Krao je i od svih ostalih između ove dve grupe. Nije imao nikakvih moralnih vrednosti.” Izjavio je na sudu jedan od Bernijevih investitora – svedoka. Sud je izvago i presudio da je 150 godina robije, a sto je maksimalna kazna koju sud moze da izrekne, kao I zaplena ličnih sredstava i nekretnina (najverovatnije oko $200 miliona USD) Bernija I njegove porodice, sasvim odgovarajuća kazna. Berni je malo razočaro Sud jer je ovih dana umro na robiji od smrti, i nije uspeo da odsluži sve zaradjene godine robije.