Odakle tebi pravo da vršiš bludne radnje nad mojim tekstom? I na mom tekstu?

Odakle ti pravo da koristiš moje ime i moju sliku bez ikakve dozvole?

Odakle ti pravo da mene navedeš kao "gosta autora" za tekst čiji nisam autor?   

I, najzad, odakle ti pravo da sve to zajedno spajaš sa pornografskim sadržajima i stavljaš u kontekst pornografije? 

...Tacnije, moderator-volonter.

Sa moje strane, mislim da je stvar karaktera ili neke licne etike. Kad neko pise o mojoj oblasti stvari koje zbunjuju narod i izazivaju kolektivnu sumnju i paniku, ja se osecam prozvano, neki put cak i poimence jesam od strane drugih blogera, da dam svoje misljenje o tome. Tako se sinoc i jutros npr. desilo da sam provela 2 sata pisuci na tudjem blogu, pokusavajuci ljudima da objasnim da, iako postoje mnoge finansijske mlaverzacije u zdravstvenoj politici, niko ne pokusava da ih otruje insulinom. Desavalo se to i ranije: na blogu o “blagodetima” pusenja,

Ne, ne raketa! Ariana Hafington osnivač i glavni urednik The Huffington Post-a, najposećenijeg web portala u SAD. Konferenciju o uticaju online medija na kreiranje novog društvenog okruženja neće biti održana danas, 13. jula u Beogradu, kako je najavljeno, te Ms Hafington neće održati predavanje na pomenutu temu, saznao sam iz pouzdanih izvora. O Ms Hafington detaljno na portalu na kome blogodarimo ovde i ovde.

 

 

          Pokušavam uporno da zamislim jednu situaciju. Jednoga dana u dalekoj budućnosti, dalekoj i ne verovatnoj, sedim na promociji svoje knjige (šbb-kbb, dakle), i na tu su me promociju verovatno naterali da dođem jer su mi književne promocije po pravilu veoma neprijatne, i neka sam na toj promociji, recimo, trezan (to bi mi bio prvi put da trezan pričam o svojoj prozi). Dakle, smeškam se i odgovaram na ona

NUNS: B92 i Mondo duguju objašnjenje javnosti

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) smatra da uredništva B92 i portala Mondo duguju javnosti objašnjenje zbog čega su sa svojih sajtova povukli tekst otvorenog pisma Dušana Mašića o navodnim mahinacijama s novcem prikupljenim za lečenje preminule devojčice Tijane Ognjanović.

Ukoliko tekst nije povučen na zahtev autora, NUNS smatra potpuno neprihvatljivom praksu da uredjivačku politiku bilo kog medija

AleXandar Lambros

 

Imao je i većih blamova. Tako da mi je ova priča o narušenom dostojanstvu institucija (nemojte me zajebavati, pred sudom u Strazburu najviše je slučajeva iz Srbije!) i ugledu države presmešna. Smešnija od skrivene kamere, koja nije bogzna duhovita, ali je zanimljiva zbog svoje ilustrativnosti i nabijenosti značenjima. Dovoljno smo videli u tom minutu i kojoj sekundi najave, emitovali ostatak ili ne, svejedno je. Kažu sociolozi vrhunac je šunda, kiča, estradizacije političke scene. Pa možda sa sociološke tačke to tako izgleda. Iz moje perspektive, umetničke kritike, ovo mu dođe kao odlična kratka forma nadahnuta srpskom svakodnevnicom. Ne bih umeo da joj odredim estetiku - magijski realizam, nadrealizam, dadaizam, ready made ... ne znam. Bućkuriš ideja prati nedoslednost u formi. Ko da je neki srpski Dišan uneo pisoar u galeriju, tj premijera u studio. Ako dozvolite paralelu i ako kapirate zaokret u značenju - posle Dišanovog pisoara u umetnosti je sve postalo moguće, posle „sve je moguće" u srpskoj politici videli smo premijera pod reflektorima kako se smeška na prizor, znate već čega. Jeste, ušće. Ne, nije ono u koje gleda falusoidni Pobednik kako je onomad premijer objašnjavao zbunjenom gostu iz Francuske koji se kroz izmaglicu bečio da vidi tu planinu na koju mu je Dačić ukazivao (kale, po Dačicu planina, brdo, na turskom, inače, tvrđava).

 

Bice da su jos pre prve svoje zajednicke sesije Barbra Strajsend i njen kolaborator, producent i pijanista za ovu priliku, Dajana Krol, osmislile album "Love Is The Answer" kao duboko emotivan zapis u kome svaka pesma treba da bude svojevrsno "istrazivanje u vezi sa pitanjima srca". Neko bi i sam takav potez - udruziti Strajsendovu i Krolovu u zajednickom projektu - opisao kao

Robert Fisk, dopisnik Indipendenta sa Bliskog istoka, je govorio na petom godišnjem forumu Al Džazire, 23. maja. Ovo je tekst njegovog govora.

Moć i mediji nije stvar prijatnih odnosa između novinara i političkih vođa, između urednika i predsednika (plural, prim. prev.). Nije samo o parazitsko-osmotskom odnosu između navodno časnih reportera i neksusa moći koji vlada između Bele kuće, stejt dipartmenta i Pentagona, između Dauning strita, forin ofisa i ministarstva odbrane. U zapadnjačkom kontekstu, moć i mediji su stvar reči - i upotrebe reči.

Radi se o semantici.

Malo je reditelja koji su imali tu sreću da ih intervjuiše lik iz njihovih filmova. To se dogodilo, a kome drugom, nego Dejvidu Linču. Njega je intervjuisala Biljana Obradović u narodu poznatija kao Biki Siti, a za one upućenije u TV dešavanja i kao Grejs (Grejs Keli, oprosti mi).

U celom ovom intervjuju za jedan ovdašnji mesečnik, odgovori i nisu bili toliko bitini koliko su pitanja bila zabavna. Dejvid Linč se dobro snašao pošto on živi u svom pomerenom svetu već godinama, i verovatno je navikao na ovakve novinarke.

Pitanja prenosim u celini:

 

BO: Kako ste se upoznali sa transcedentalnom meditacijom?