Kao i pre 4 godine, ponovo sam se prijavio na konkurs za Generalnog direktora RDU RTS. U prilogu prijave na konkurs predao sam sva tražena dokumenta , uključujući i PROGRAM RADA I RAZVOJA RDU RTS od 2010. do 2014. godine. Izmedju ostalog, u mom predlogu piše:  

Temelj programa rada i razvoja Radiodifuzne ustanove

Utisak dana: "Došao sam u Novi Sad da srušim mađarske ustaše što teraju Tomu da potpiše za Kosovo."

(protestant iz Mladenovca)

 

U kulturi vlada autizam – naslov na koji mi je juče u svom komentaru skrenula pažnju  blogerka outcast.

Ni prvi, a pretpostavljam, nažalost, ni poslednji , koji vređa osobe sa autizmom.
Ali ovaj put neću o naslovu. Neću ni o novinaru koji verovatno misli da je njime napravio pun pogodak. Njegovim amaterizmom,  i loše obavljenim poslom, neka se bavi urednik koji ga je zaposlio ili oni koji ga plaćaju.
Ovaj put me zanima onaj iz čije je izjave izvučen takav naslov, a koji je odgovoran i meni kao poreskom obvezniku.
 Verovali ili ne radi se o savetniku predsednika za kulturu Radoslavu Pavloviću, a izjava glasi:
U kulturi Srbije vladaju velika zapuštenost, autizam i mešavina nezainteresovanosti i besparice.

AleXandar Lambros

U Egiptu su sredinom avgusta ove godine uhapšena dvojica kanadskih aktivista - Tarek Loubani i John Greyson. Okolnosti hapšenja su nejasne, kako to rutinski u islamskim zemljama i biva, a proširila se vest da ih optužnica tereti za zaveru sa Muslimanskim bratstvom za napad na policijsku stanicu. Internetom su odmah krenule da kruže peticije za njihovo bezuslovno oslobađanje a kanadski aktivisti, i ostali levo orijentisani aktivisti po svetu, su se mobilisali da izdejstvuju njihovo puštanje iz egipatskog zatvora. Na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, koji se održao sledećeg meseca, Greysonovo hapšenje bila je velika i nezaobilazna tema.

Greyson je profesor York univerziteta, reditelj, anti izraelski aktivista i otvoreni homoseksualac. Sa pomenutog filmskog festivalu u Torontu je 2009. godine povukao svoj film jer je gost festivala te godine bila izraelska kinematografija. Ako je verovati medijima nameravao je da iz Egipta produži u Gazu kako bi prikupio materijal za svoj dokumetarac. Anti izraelski, naravno, ima li potrebe napominjati?

Turska je četvrti član veoma eksluzivnog kluba zemalja koje su zabranjivale (i/ili povremeno zabranjuju) YouTube. Ostala tri su Kina, Pakistan i Tajland (sve slobodoljubac do slobodoljupca). No, ta grupica je samo ortodoksnije krilo kluba čiji članovi su Severna Koreja, Saudijska Arabija, UAE, Iran i mnoge druge zemlje koje pokušavaju da cenzurišu internet (ali to čine diskretnije).

Krajem avgusta dnevnik Zaman je objavio da je (u tom momentu) 853 sajta zabranjeno u Turskoj. To je više od 100% povećanja broja od sredine aprila kada ih je bilo "svega" 423. Poslednji high profile slučaj se desio skoro. Radi se o zabrani sajta Ričarda Dokinsa, po tužbi privatnog lica (vratiću se na taj slučaj kasnije u tekstu).

Alexandar Lambros

Osećam duboku potrebu da se izvinim svima kojima kvarim raspoloženje i trenutak i da podvučem da apsolutno ničim ne želim da umanjim značaj ovog sportskog uspeha, pa vi verujte ako hoćete.

Balkon je postao pre(o)tužan.

"Baby friendly, jel to ono kad je beba stalno s tobom, niko da ti pomogne i pokaže bilo šta, mučiš se a tek si se porodila? Ne bih ja to, hvala" ...

Portal B92 sa autorkama Pescanika ubrzano radi na tome da se citav sajt pescanik.net preseli ovde, u "sigurnu kuću". U medjuvremenu, kao što sam rekla, svoj blog ponovo aktiviram sadržajima čiji su autori saradnici Pešcanika. Danas objavljujem pismo autorki i dva teksta - Nikole Samardžića i Petra Lukovića. S jednom napomenom - pescanik.net čine tekstovi, ali ne i komentari čitalaca. Blogerski način komunikacije, posebno onaj koji se može zateći kod mene, nije prihvatljiv svakome. Molila bih vas da diskusiju vodite na primereni način i da budete pristojni prema gostima.

Hvala.Blogerka

ili smrt fašizmu, sloboda internetu

Ne znam u čemu je stvar. Verovatno je u pitanju više faktora - julske vrućine, višak prostora u časopisu jer je deo redakcije na godišnjem i ko zna šta još, no fakat je da Teofil Pančić početkom svakog jula em dobije više prostora u Vremenu, em ga iskoristi da napiše glupost koju niko, osim njegove publike, a ona mu je ionako delegirala proces mišljenja, dakle, niko, ni poslovični pas s maslom, ne bi progutao.

Ovog jula se eto pridružio Endruu Kinu na braniku kulture i civilizacije kakve poznajemo pišući panegirik njegovoj knjizi, Kult amatera: kako današnji internet ubija našu kulturu.