Dok pripremam intervju sa jednim zanimljivim filmskim autorom iz Beograda, evo prilike da objavim jedan stariji, nadam se interesantan, razgovor koji sam vodio sa drugim autorom kratkih filmova iz Barselone koji je originalno u engleskoj verziji svojevremeno obavljen na portalu Q-Sphere u organizaciji našeg dragog blogera Milana Novkovića iz Londona kojem se ovom prilikom i javno srdačno zahvaljujem (ukoliko sam to propustio u našoj internoj komunikaciji) što mi je pružio priliku i ukazao čast da, pored drugih blogera, pišem za njegov portal. Razgovor sam preveo na srpski i prenosim ga uz minimalne korekcije.

INTERVJU: Tonjo Čousa

Tonjo Čousa (Toño Chouza), scenarista i reditelj iz Barselone je prvi gost na Q-Sphere portalu; neki od njegovih ranijih radova poput kratkometražnih filmova "Ljubav" (De L'amore, 2009.) i "Ujutro" (In the morning, 2010.), malih priča o ljubavnim parovima mučenim problemima veze koje su izražene poprilično nervoznim, nesmirenim stilom kamere iz ruke, sa rediteljevim posebnim interesovanjem za stanje svijesti i unutrašnji život protagonista - privukli su moja "umjetnička" čula i zaokupili mi pažnju. Ali ima tu još nešto. Prikaz nezavisne, erotične i sobom zaokupljene mlade žene koja živi sama - iz kratkog videa pod nazivom "Usamljena" (Seule, 2012.), pobjedničkog rada na Evropskom festivalu kratkog filma 2012. godine (Shortfilm European Festival) - upakovan u finu vruću estetiku, daje dijagnozu poprilično hladne prirode materijalistički orijentisanog svijeta u kojem živimo, a poslednji projekat, "Stvari koje nisu postojale" (Things which didn't exist, 2012.) predstavlja kratku, lucidnu i kompresovanu (gotovo slajd-šouovsku) autobiografiju jednog španskog izumitelja čija se životna priča čini toliko nestvarnom da je zaista teško u nju povjerovati.

Рекао сам већ у једном коментару на неком од претходних постова да не бих о Биљани Србљановић.
И не бих.

( „Ноћ музике" - концерт Колибрија и Симфонијског оркестра РТС на Ташу уз присуство 15000 људи у публици 1. септембра 2017.)

ЛИНК

Jutrom ga cene. popodne ga poštuju, a svečeri ga ruše uz pomoc svojih placenih medija.

U ovoj samo naizgled šizofrenoj matrici kojom se sa predsednikovih medija svakodnevno truje javnost, zapad uvek ima ulogu tog zlog i podlog igrača, ali narod bi trebalo biti sretan pošto je napokon dobio mudrog vodju koji itekako ume da izadje na kraj sa tim zlim  zapadnjacima .

I zapadu se iz iste marketing kuhinje šalju iste poruke.  Srpsko je društvo,  uključujuci i opoziciju, nezrelo i primitivno, ali zapad je sretan što imaju njega koji ume sa Srbima, takvima.

Paradoksalno

Vest sustiže jedna drugu: Scene sa Kevinom Spejsijem će biti isečene iz tek završenog filma Ridlija Skota, Media Rights Capital i Netflix, producenti serije „House of cards“, obustavili su snimanje šeste sezone serije, nakon optužbi za zlostavljanje upućenih Kevinu Spejsiju.  Međunarodna akademija je objavila, da u svetlu najnovijih dešavanja, neće nagraditi Kevina Spejsija Emi nagradom za 2017, kratko su naveli u saopštenju koje prenosi Skaj (Sky). 

Bio je Sajam knjiga, mesto i vreme kada srećete ljude koje dugo niste. Tako sam natrčala na Jelicu Stojančić:

„Hajde dodji 1. novembra na izložbu povodom 80 godina Studenta.“.

„Wow, tolike godine nisu za slabiće“.

I otišla sam.

Pored toga što mi je drugarica i koleginica, Jelica Stojančić je i prva žena urednica lista „Student“. Deo karijere provela je u Politici a danas vodi BURU (Beogradsku

Шта је то уопште „политичка коректност"'? Пре свега у језику, комуникацији? Какав је то конструкт? На каквим темељима је заснован? Да ли је то само идеолошки конструкт или је ипак достигнуће цивилизацијског развоја које је последица суштински измењених друштвених односа? Колико је политичка коректност уопште потребна демократском друштву? Слобода говора (проистекла из слободе мишљења) - то да. Али докле та слобода говора треба да иде? Где јој треба поставити границе? И да ли јој треба поставити границе?

И ако и поставимо те границе, није ли само питање тренутка када ће те границе бити злоупотребљаване за интересе уских кругова људи у чијим рукама је политичка, војна, економска и свака друга моћ?

Није ли политичка коректност у говору (из мисли насталом) само реинкарнација онога што смо у једнопартијском једноумном систему у којем смо живели деценијама (и у којем је „плурализам интереса" ступио на сцену само пар година пре увођења вишепартијског система) називали морално-политичка подобност?

Главни окидач за читаву ову серију питања била је једна реченица коју је наш блогодругар Милан Новковић написао у једном свом коментару на неком од претходних постова на овом нашем Блогу Б92:

„Ради се о мрачној злоупотреби политичке коректности."

Тако да је за овај мој дактилографски напор главни „кривац" поред ауторке књиге одакле је преузет одломак са истим насловом као што га има и овај пост и Милан којем се захваљујем на томе.

У мојој школи приближава се време реизбора за место директора.

 Кога год да питаш да ли ће се пријавити на тај конкурс, свако каже:

 "У оваквом систему? Са оваквим људима? Не пада ми на памет! Шта ће ми то у животу!" 

Чак и тренутни директор изговара те исте реченице...