Demostracije, tuče, a ni i oružana revolucija nisu delotvorne u državi koja ima jaku vojsku i policiju, i vladara koji je uzurpirao sve poluge vlasti. Neki u Srbiji, koji se predstavljaju kao analitičari društvenopoltičkog života i stanja svesti, ili kao pisci, ili ma koji drugi inetlektualci, nisu bili ratnici koji kroz sopstvenu praksu znaju da ne bi bila moguća Oktobarska revolucija, promena vlasti u Carskoj Rusiji, da se ona dva osnovna državna stuba – Vojska i Policija – nisu našli u totalanom rasulu zbog poraza tokom Prvog svetskog rata. Kao što ne bi bila moguća oružana revolicija i promena sistema vladavine u Jugoslaviji da se nije raspala država, kada je karaljevska porodica sa tovarom narodnog blaga pobegla i živela u Londonu dok je ovde besneo Građanski rat.

Drage kolege, novinari, pročitajte savete mog druga Vasketa, iskusnog novinara i izveštača sa demonstracija, i iz ratnih zona, Aleksandra Vasovića koji sada radi za čuvenu medijsku kuću, »Zaustavite Rojters«. Ja bih samo da dodam neke sitnice:

 -       Kad i ako trčite prema policiji, dignite ruke ili ih raširite, ali otvorenih šaka, a press karticu, koja vam inače visi o vratu, stavite u usta i to tako da se vidi natpis Press. Policajci gledaju u lice i ruke, tako će najbrže videti da ste novinar ili neće imati izgovor da nisu primetili. Tome me je na štrajku »A sad svi na svoje radne zadatke«, 1988. godine, naučio stari novinar RTS-a: »Dete, stavi tu karticu u zube, ako te dohvate nećeš znati ni ruke gde su ti, a kamoli kartica«.

 -       Ne oblačite odeću jarkih i upadljivih boja, jer ako se ispostavi da je okolina neprijateljski i nasilnički raspoložena prema novinarima, možete da skinete prsluk ili jaknu na kojima piše Press i utopite se u masu. Press karticu zadržite o vratu, samo je sakrijte pod odeću ili u džep.

Već godinama sportski novinar Milojko Pantić, kao penzioner, svojim odrešitim i angažovanim javnim nastupima osvetljava najmračnije stranice naše svakidašnjice.

Njegovo najnovije odricanje od fudbalskog kluba „Crvena zvezda", zbog nesportskog i anticivilizacijskog proglašenja jednog osudjenog ratnog zločinca za počasnog člana ovog kluba, potkrepljeno je visokomoralnom i humanom argumentacijom, koju najbolje ilustruje rečenica: „...Bivša gospodo Džajiću

Ovo je tekst moje kolumne iz Blica od utorka. Danas mi se urednik zahvalio na saradnji rekavši da je to mora da uradi u sklasu sa nalogom centrale Ringier Axel Springera.

Nema razloga da mu ne verujem pošto me je on pre nekoliko godina i angažovao da pišem za Blic, na ćemu mu se oviom putem zahvaljujem.

Sledi tekst poslednje kolumne: 

ДОК СЕДИТЕ КОД КУЋЕ – музеји, библиотеке, представе…

 1. Бесплатно можете погледати виртуелну изложбу музеја Версај: http://en.chateauversailles.fr/…/-nicolas-fouquet:-a-certai…

A sada se scena polako kristališe. Sa jedne strane režim i razne kombi stranke i pokreti koje osniva i pribira sam režim, uz aditiv koji se zove cenzus od 3%, kao i stranke koje deluju već godinama, koje odlučuju da izađu na izbore pod ovim ili onim objašnjenjem, jer samostalno nikako ne bi mogle da uđu u skupštinu osim u ovakvoj situaciji, kada se konkurencija u njihovom delu političkog (programskog) spektra smanjila na totalni minimum. Sa druge strane je korpus onih sudeonika političkog života Srbije koji su odavno objavili da na izbore neće izaći dok se ne uspostave drugačiji izborni uslovi. 

Ko će u takvoj situaciji imati korist, a ko štetu?  

Nismo odavno komentarisali Olju - bilo je čak dana kada se ona uključivala na ove stranice i kroz komentare određivala koncept predstojeće emisije (eh, bilo nekada a sada se pripoveda); al' meni je ta žena prosto štrumpfastična, i uspela je da u karijeri preživi profesionalno i direktno obrušavanje države na nju te da se vrati kao još bolja i štrumpfastičnija analitičarka društva. Olja, prosto, ima kao ličnost nekako sve što bi čovek mogao poželeti od Srbije: intelektualnu britkost, pronicljivost, elokventnost, unutrašnju lepotu, savremenost, nema mržnju prema tradiciji (sa velikim T, prema Предању), kritički otklon od laskanja, duboki i iskreni odnos prema svojoj zemlji i prema sunarodnicima, odnos poštovanja i ozbiljnosti prema susedima... Što se, razume se, ne bi moglo reći za njene prošlonedeljne goste, Olenika, advokata u politici (dakle, kurvara svoje profesije i zanata) i Samardžića (gde u tamu post-srpske a[/nti]nacionalne inteligencije neću ni zalaziti; reći ću samo da je Samardžić interesantan, eventualno, kada srpska vlada u državi bude pro-СРПСКА; a ne pro-evropska, kineska, američka, ruska ili whatsoever kolonizatorska kučkica; pa da šalje porukice u boci, kao pismonoša, Kralju Čarlsu ili spuksima iz MI6; možda u društvu Bebe Popoviča, namazanog katranom i nabacanog perjem).