... ili što bi stari Latini rekli "Ploviti se mora, živeti (baš i) ne"

Skoro tri četvrtine površine planete na kojoj živimo je prekriveno vodom. Zato nije ni čudno što je ljudsko biće od davnina koristilo mora i okeane za transport dobara sa udaljenih tačaka poznatog im sveta. Jedna od prednosti pomorskog transporta je što nije bilo potrebno graditi puteve i pruge, probijati nepristupačne planinske vence pa čak ni obezbedjivati energiju za pokretanje prevoznog sredstva (dugo se za to koristila snaga vetra) a količina robe, koju je na ovaj način moguće transportovati, u poredjenju sa ostalim vidovima transporta, čini pomorski transport najjeftinijim.

Medjutim, za razliku od putovanja kopnom, gde najveća greška koju možete načiniti jeste da skrenete pogrešno na nekoj raskrsnici i da time produžite vreme provedeno u putu (što naravno takodje može da bude nezgodno ako ostanete bez goriva), putovanje morem u pogrešnom smeru može lako da dovede do nesreća koje mogu imati mnogo šire posledice po okolinu (npr. izlivanje nafte iz nasukanih tankera ili prekid podmorskih komunikacionih kablova koji povezuju kontinente)

Iz tog razloga se pomorskoj navigaciji posvećuje mnogo veća pažnja nego kopnenoj a ovaj tekst će pokušati da pruži samo maleni uvid u izazove koje navigacija morima i okeanima nosi.

Poljske ševe u letu pevaju iz njiva, strmoglavo se obruše i, taman pre nego što će sleteti, ućute

A ždralovi, trubeći, lete na sever

Baranda

Prve seoske laste stoje na žicama

A bele rode dograđuju gnezda

Na vrhu stabljike trske stoji modrovoljka

Ćubasti

Ulicama Berlina, kolovozom i trotoarima, vijuga jedna kamena linija sastavljena od dva bloka koji su bili temelj Zida, svugde su u ravni podloge, malo su drugačije boje i po njima se ne može uvek hodati, ali se uvek mogu – videti. I kad se zagledaš u njih stvore ti pitanje „da li je danas važnije što je Zid pao ili što je bio?“. Lakoća kojom se može dobiti odgovor „važnije je što je pao“ nosi istovremeno sobom svu težinu istorije kojom je – bio. Istorije kojom je ostavio neizbrisiv otisak na ulice, prostor, zgrade i život svih koji su u Berlinu živeli, tada i sada. I ne samo na njih.

 Berlin je već dugo važan grad, iz mnogo dobrih razloga. Sporiće mu, ponekad, tu „važnost“ obližnji Drezden i istorija Saksonije, (a o Bavarskoj ili Hesenu i da se ne govori), ali niko neće stvarno poreći važnost Berlina i Pruske, čudesne države koja je nestala preko noći 1919 (neće je spominjati često, ali njen nevidljivi otisak je tu).

Berlin, kao četrdesetpetogodišnji simbol „podeljenog grada (sveta)“, nosi sobom svu tu važnu istoriju nekako sasvim posebno, slično kao otisak Zida koji ne postoji više ali je „sveprisutan“, bar meni potpuno vidljiv.

 Možda zato ne umem da vidim spomen na Zid drugačije nego kroz na mah stvorene slike samo o – Berlincima koji su živeli s obe strane Zida.

Neko me će se, verovatno učiniti da je odgovor jednostavan, ali, naše mišljenje po tom pitanju daleko je od univerzalnog i uvreženog svuda u svetu.

Neki narodi dan danji bogatstvo mere količinom zlata koje porodica poseduje.

Neki drugi, opet, više vole keš.

Za Mocvane, biti bogat znači imati puno stoke. Naročito krava. To je jedino bogatstvo koje se računa. Može čovek da ima novca u banci, uspešnu firmu, dobra kola, ogromnu kuću - sve to mu ništa ne vredi ako nema krave! Zato, pridošlice često ne mogu da razluče koliko je neko stvarno bogat. Jer, spoljna obeležja bogatstva, u većini slučajeva, ne postoje, a ona koja tako izgledaju ništa ne znače.

Znate onaj osećaj kad ispadnete ovca, znate da vam se neko smeje a ne možete mu ništa? Odnosno, mogli biste ali skuplja dara nego mera...

Odem na nekoliko dana u jednu poludivlju zemlju. Nije baš ni Afganistan ni Liberija, izgleda prilično civilizovano, svaki dan sve bolje... Pogotovo što je ta zemlja meni oduvek draga, ljudi su generalno prijatni, gostoljubivi... Većina, kao što će se ispostaviti.

Sastančim

Sva mesta su zauzeta, nema vise puno praznih tribina na ovom turniru. Sto smo blize kraju US Opena, sve biva jasnije, malo je tenisera ostalo, zrebovi su na pocetku imali po 128 imena sa muske i zenske strane, sad je malo ostalo. Zenska polufinala su iza nas, Wozniacki i Serena su dogurale do poslednje crte zenskog zreba, ostalo je jos na cetri muskarca -- Djokovicu, Nisikori, Cilic i Federer -- da se za istu liniju izbore. Jedine prazne stolice na glavnom stadionu su

Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala

Prve reci koje je Novak Djokovic izgovorio u tunelu ispod Arthur Ashe stadiona posle pobede nad Jankom Tipsarevicem bile su upravo o njegovom vecerasnjem protivniku i bliskom prijatelju. Smatra da je Janko mogao lako da dobije prva dva seta i da je mec lako mogao da ode drugim tokom. Njihove konferencije za stampu su se malo poklopile, pa smo morali brzim koracima da predjemo iz sobe broj #2 u sobu #1 da popricamo sa Noletom. Nole je vec na engleskom odgovorio na pitanja o Janku, ali je tema krenula tim pravcem i sa domacim novinarima.

...Afrika. Put od crvene zemlje vodi nas kroz Mariko bušveld (kako se zove ovaj tip akacijeve savane) ka administrativnom središtu Madikwea,  sa 720 km2 površine četvrtog po veličini parka u Južnoj Africi. Nedaleko odavde protiče reka Mariko, pre nego se spoji sa Krokodilskom rekom da zajedničkim snagama stvore Limpopo. Pokraj puta pasu manja krda antilopa, od žbuna do žbuna pretrčavaju biserke (divlji preci domaćih biserki, ili morki), nonšalantno koračaju čakma babuni i trčkaraju bradavičaste svinje. Svojim impresivnim kljovama u stanju su da odbrane mladunce od svega - osim lavova.

Tokom nedavnog putešestvija Istočnom Anglijom, prijatelj me je poveo u birding, u potragu za guskama, u zemlji koja je ptičarenje i izmislila. Moram priznati da se bolje osećam kada kažem da brojim guske, nego, recimo, da brojim patke. Naime, par zima sam proveo u timu koji je po Srbiji pratio seobe i zimovanje