Otkad sam zastala na Baliju, ne oglašavam se na blogu pa dobijam dosta poruka u kojima me ljudi pitaju kako sam. „Super!", uvek otpišem. Nekako me sramota da se žalim sa rajskog ostrva. Koliko će njih ikada stići ovde.

Ali kao i uvek, istina je za nijansu-dve drugačija....

*

- Imam pacova u krovu sobe - kažem vlasniku hostela u kome sam odsela.

Konačno, stiže dobra vest - pozvan sam na intervju! Moj prvi intervju, Uitman Koledž, mala, privatna škola odlične reputacije. Malo je zavučeno mesto, Uala Uala, sasvim na istoku države Vašington, na granici sa Oregonom, okruženo poljima, vinogradima, rekama i planinama. To mi se dopada, ali mi je potreban i velik grad za punjenje nekih baterija i ova izolovanost me pomalo brine. I Portland i Siatl su na više od četiri sata vožnje, a bliže od toga nema gradova vrednih pominjanja i posećivanja. 

Verovatno ritam (jednom godišnje) čini da odlasci (dolasci? evo već sam zbunjen) u domovinu budu neka vrsta emocionalnog molotovljevog koktela. Boravci tamo me uvek zbune, izazovu mixed emotions i blokiraju na neko vreme. Pretpostavljam, po primerima nekih prijatelja koji češće odlaze/dolaze tamo, da bih oguglao ukoliko bih odlazio/dolazio češće.

Ulicama Berlina, kolovozom i trotoarima, vijuga jedna kamena linija sastavljena od dva bloka koji su bili temelj Zida, svugde su u ravni podloge, malo su drugačije boje i po njima se ne može uvek hodati, ali se uvek mogu – videti. I kad se zagledaš u njih stvore ti pitanje „da li je danas važnije što je Zid pao ili što je bio?“. Lakoća kojom se može dobiti odgovor „važnije je što je pao“ nosi istovremeno sobom svu težinu istorije kojom je – bio. Istorije kojom je ostavio neizbrisiv otisak na ulice, prostor, zgrade i život svih koji su u Berlinu živeli, tada i sada. I ne samo na njih.

 Berlin je već dugo važan grad, iz mnogo dobrih razloga. Sporiće mu, ponekad, tu „važnost“ obližnji Drezden i istorija Saksonije, (a o Bavarskoj ili Hesenu i da se ne govori), ali niko neće stvarno poreći važnost Berlina i Pruske, čudesne države koja je nestala preko noći 1919 (neće je spominjati često, ali njen nevidljivi otisak je tu).

Berlin, kao četrdesetpetogodišnji simbol „podeljenog grada (sveta)“, nosi sobom svu tu važnu istoriju nekako sasvim posebno, slično kao otisak Zida koji ne postoji više ali je „sveprisutan“, bar meni potpuno vidljiv.

 Možda zato ne umem da vidim spomen na Zid drugačije nego kroz na mah stvorene slike samo o – Berlincima koji su živeli s obe strane Zida.

Draga Jelka,

Biševo je po mom merilu, osećanju pusto ostrvo, u najlepšoj asocijaciji na te dve reči, iz ugla osobe koja ima potrebu da se skloni od mnoštva ljudi. Kada ovde sretneš čoveka, zaista se obraduješ.

Na Biševu je mir, divljina, bujna vegetacija raznih začina i trava, more na sve strane. Horizont u nedogled, koji u stvara utisak kao da te opasuje. Dovoljno daleeeko da se odrodiš od civilizacije. Noću su zvezde i sazvežđa na dohvat ruke.

... vreme je za godišnje  odmore, srećan vam put...

Iz Amsterdama sam se vratila za BG autobusom. Putovanje redovnom autobuskom linijom iz Holandije za Srbiju traje 29 sati i do bola podseća na film "Ko to tamo peva", samo 72 godine kasnije i na dužoj relaciji (1760 km). Doduše, vozilo je moderno i ne kreće iz zabiti kao u scenariju Duška Kovačevića, već iz Amsterdama. Ali, cilj putovanja je isto Beograd, a i putnici liče, kao da su ispali iz vremeplova.

"Ti nisi normalna", kažu mi moji. I još "kako si preživela".

Upravo sam odgledala po n-ti put ''The Way'', film koji je Emilio Estevez režirao i posvetio svom dedi iz Galicije, a glavnu ulogu dodelio svom ocu, Martinu Šinu.

Kada sam ga prvi put gledala, na preporuku Alave, mnogo mi se dopao, iako su mi se te ideje o hodočašćima od više stotina kilometara peške, u vreme specijalizovanih agencija koje te avionima i autobusima vode na lice mesta - činile tupavim.

Kada sam ga drugi put gledala, krajem aprila, već sam donela odluku da idem. Što pre.

Šta se u međuvremenu desilo?

"Konačno ti se ispunio san. Neko prvog januara gleda skokove sa 4 skakaonice, neko koncert iz Beča, a ti uživaš u balavim, nadrkanim kamilama koje se biju." SMS poruka kuma mi jedinog kad sam mu javio kako provodim prvi dan nove godine. Mogu se složiti da su njegovi predlozi za prvi januar "normalni" za Jevropu. Lečiti mamurluk Štrausom i biti couch potato jeste uobičajen postpraznični program za taj deo sveta. Međutim, kažu; "U Rimu budi kao Rimljanin."