Postoji neka vrsta Zadužbine koja, sa neverovatnim samouverenjem, ide po radio programima i izjavljuje, emfatičnim glasom, kako se kubanski suverenitet nalazi u Miamiju. "Mi smo kubanski narod u egzilu i na nama počiva suverenitet", kaže. To bi značilo da su oni tamo, na Ostrvu, stranci. Oni su okupaciona vojska. Nisu Kubanci. (Luis Ortega: Cubanos en Miami, u španskom originalu: Hay un tipo de Fundación que, con un desparpajo increíble, va a los programas de radio y declara, con voz enfática, que la soberanía de Cuba reside en Miami. "Nosotros somos el pueblo cubano del exilio y en nosotros está la soberanía", afirma. Es decir, los que están allá, en la Isla, son extranjeros. Son un ejército de ocupación. No son cubanos.)

Siboney je sve do nekog trenutka tridesetih godina prošlog veka bio malo naselje nadomak Havane, sa imenom koje označava jedan od naroda pretkolumbovske Amerike. Kako se grad širio na zapad, Siboney je postao zanimljivo mesto za gradnju zato što je samo nekoliko stotina metara od vode, a istovremeno u svom većem delu pomalo uzdignut tako da manje plavi kada se more izlije u kišnoj letnjoj sezoni. Prostor za luksuznu gradnju polako je ponestajao u krajevima bližim centru grada, kao što su Vedado i Marianao, i po Siboneyu počele su da niču vile.

Na vodi, u blizini Siboneya, otvarali su se socijalni klubovi za elitu, Marina Hemingway takođe nije bila daleko, i nouveaux riches predrevolucionarne Havane naseljavali su se tu sve više i više, naročito u godinama neposredno pred revoluciju. Prava prigradska idila - svuda se moralo ići automobilom, ali to nikome nije smetalo. Dominantni arhitektonski stil Siboneya odslikavao je, i odslikava, vreme ekspanzije, sa vrlo jakim uticajem visokog modernizma, zaljubljenošću u beton, oštre ivice i gole forme. Oštre ivice i gole forme - to gotovo zvuči kao neka čudna vrsta metafore za Kubu kakvu je Juanov deda napustio.

Ova deca nose ručak svojim očevima, čuvarima i vodičima u rezervatu Nagzira.

Bio je februar, lišće žuto a dani topli, samo za košulju, ali su noći, ukoliko spavate pod šatorom, bile prohladne.  A ja sam kampovao u tikovoj šumi na istoku Maharaštre, u gotovo geografskom srcu Indije. Iznajmili smo vojne šatore postavljene na betonskim platformama okruženim plitkim rovom strmih zidova. „Čemu to,“ pitao sam Nitina i saznao: „Zbog zmija“. Duboko u džungli nalazi se hram posvećen Zmiji – Nag, otuda i ime rezervata, Nagzira. Kako bilo, zima je i zmije hiberniraju. Mada su dani topli...

Posle par mojih poseta Kuala Lumpuru konacno je dosao red da se sa mojim novim prijateljima sa nasih prostora sretnem na "mojoj" teritoriji - Penangu. Lepi, Cakarumba i dva najnovija clana balkanske mi familije ovde - Mona i Dilan su odlucili da vikend posle Bozica provedu u carima ostrva. Dok je Mona ovde starosedeoc poput Lepog, Dilan je tek sleteo ovde i uci da leti, a kao najmladji clan porodice svi smo tu da mu u tome pomognemo. Svako na svoj nacin, pa ce on odluciti koji mu stil najvise odgovara. Kao i Cakarumbi, i njemu je ovo prvi put da izadju iz Kuala Lumpura i osete koliko je Malezija

Gost autor: Bryan Keith

 

Nice mountains, friendly people, almost no traffic, the lowest prices I've seen in Europe.  Ukraine, manna for cycle tourists?

Children stood by the side of the road, smiling, waving, and greeting "ahoi" when we rode by.  Long climbs over a pass followed by long descents reminded me of the mountain

Počeo sam da sumnjam da će pregovori o Vladi da probiju termin, pa sam hteo da pišem ovaj tekst. No, Vidovdan je načinio prvi korak - videsmo novog mandatara za sastav Vlade. Uskoro ćemo i Vladu, nadam se. Ovaj tekst je zbog toga naizgled ostao uskraćen za povod, ali u Srbiji makar kad se o izborju i postizborju radi, nema tako lošeg scenarija koji ne može da se obistini,. A zbog toga uvek ima razloga za beg bilo koje vrste. Pa zato:

Od svih poslastica, najviše volim beg. Bilo je dovoljno samo jednom da ga iskusim, i da mi se zauvek dopadne (mislim - još uvek).

Avion nije bio na nivou koji sam ocekivao, ili su me preko-okeanski letovi iz Azije bas razmazili. Nema ugradjenog monitora na sedistima, hrana nije posebna niti ukusna, stjuardese vise podsecaju na nase iz JATa, ali mi to nije smetalo da uz laganu pricu sa saputnikom uzivam u letu i pogledu kroz prozor, pored kojeg sam (opet moje cuvene slucajnosti) ponovo bio smesten. Ali slucajnosti se desavaju, inace ne bi postojala rec za njih. Veoma dugo posle vecernjeg poletanja smo bili u danu, i taman kada smo uleteli u mrak opet smo brzo izasli iz istog. Na karti putanje leta sam video da avion ide preko severnog dela Rusije, tacnije blizu Severnog Pola, gde su sada cuvene bele noci, pa to onda i nije bilo nelogicno, ali opet je veoma zanimljivo.

Za brevete sam saznao tek pre 2-3 meseca. To su biciklistički maratoni. Ali nisu trke, jer nema pobednika. Treba samo da se stigne na cilj u okviru zadatog vremena.

Najčešće

 

Pre nekoliko minuta, uz gromoglasan pozadinski aplauz sa tribina i sa debelim zavojem iznad desnog kolena Ana Ivanovic je efikasno izasla sa terena broj #2 na zadnjem sedistu malog vozila koja u ovom gradu najcesce mozete da vidite na golf terenima. Posle ovakve pobede nije bilo smisla traziti od Ane da se proseta preko glavnog trga ovog teniskog centra, nazad do igracke loze.

In an autobiographical note written in 1801 in South America, Alexander von Humboldt specified his motive for travelling: “I was spurred on by an uncertain longing to be transported from a boring daily life to a marvellous world.” (Alain de Botton: The Art of Travel)

Gradovi borave negde na raskršću između sećanja i snova.

Voz je najpre išao velikom brzinom, a onda je naglo usporio kada je ušao u stanicu. Stanica Kent nalazi se iznad zemlje, iako je deo gradske mreže metroa. Stanica je sva u metalu, staklu i betonu. Dugački, uredni i čisti peroni sa dve strane, za dva različita smera. Velike neonske reklame. Stanični zid od pleksiglasa otkriva grad iza, sa visokim soliterima poslovnog centra Kuala Lumpura, ili Donaustadtom, nisam siguran, u pozadini. Oblačan, ali prihvatljiv radni dan, nije prevelika gužva u gradu.