Ili zašto sam otišao iz zemlje,

…iako živim tu. Još uvek. Otišao sam umom, srcem, dušom. Otišao sam da se nikada više ne vratim.

18. april, šesti dan u Gobiju

Mongoli se kasno bude i kasno otvaraju svoje radnje. To sigurno ima veze sa klimom u ovom podneblju, jer u pola sedam kada ja ustanem toliko je hladno da mi na oči krenu suze.

Miriše na sneg. Ne mogu da se setim koliko dana sam već u pustinji, ali sigurna sam da nije mnogo iako mi se čini kao da sam u nju ušla pre nekoliko godina. I svakog dana sve mi je teže i uslovi su

*

Rusko pogranično mesto Kjahta izdiglo se na brdu koje mi je za sutradan (ostaviću to za ujutru, naravno)  obećavalo dug i mukotrpan uspon. A negde usred tog brda, dominantna sa koje god strane da se gleda, ustoličila se crkva. Pravoslavna. Plava kao nebo nad Mongolijom a i ovim delom Rusije.

Bajina Bašta je grad od oko 28,000 stanovnika u dolini reke Drine i na dan kada sam ga posetio bio je okupan suncem. Tamo sam otišao da bih, u ime Britanske ambasade u Beogradu odao počast Evelini Haverfild, jednoj od hrabrih škotskih medicinskih sestara koje su radile, a zatim i umrle u Srbiji tokom ili nakon epidemije pegavog tifusa 1915. godine. Evelina Haverfild je jedna od samo tri Britanke koje su za svoj rad u Srbiji bile odlikovane najvišim srpskim odlikovanjem, ordenom Belog Orla.

 

Moram da se javim ovim povodom, pa nastavljam da uzivam u carima Singapura.

 

Naime, sticajem opet cudnih okolnosti zatekao sam se na pravom mestu u pravo vreme - u sred zavrsnice Olimpijskih igara mladih ovde. Ne bih ni razmisljao da odem da gledam bilo sta da jutros kada sam otvorio oci nisam na vestima procitao da su moji u finalu! I jedni i drugi! Tako da je prva stvar koju sam uradio u Singapuru bila ta da sam kupio kartu za finale Olimpijskih igara mladih u basketu izmedju Srbije i Hrvatske!

 

Ustao sam negde posle 6. Subota pred Vaskrs, dan pre toga sam sa detetom i ženom došao u tazbinu. Obećao sam ženi još dok smo se zabavljali da ćemo ili Božić ili Vaskrs proslaviti kod njenih. Obećanja ispunjavam.
Tast (u daljem tekstu deda) je već stavio kafu. On obavezno počinje dan uz kafu i čašicu rakije.

Florens je u svakom pogledu temeljna žena.

Kada se, sa svojih metar i osamdeset i stotinak plus kila, prvi put pojavila na vratima naše sobe, moj prvi utisak je bio - pouzdanost. I zaista - šta god radila, Florens je to radila svesrdno i temeljno. Ako je čistila sobu - svaki komad nameštaja bio je pomeren. Ako se igrala sa mojom decom, unosila se u igru kao da joj od nje život zavisi. Kada bi stala i zapevala, zvučala je kao najuvežbanija operska pevačica.

Radila je kao sobarica u hotelu u kome smo se smestili odmah po dolasku. (Pronaći kuću u Gaboronu, i onda i sada, poduhvat je koji podrazumeva dugotrajno istraživanje i utrošak mnogo vremena i živaca). Kao i sve Mocvane, dočekala nas je toplim prijateljskim osmehom i ubrzo je postala moj prvi učitelj o Bocvani. Kako se samo smejala kada je pokušavala da me nauči da vežem ćerku na leđa i pronosam je po sobi, kao što to ona čini!

- Nya, Mma! Treba da je spustiš niže, da je nosiš na zadnjici!

- Ali, klizi mi!

- Ee, Mma! (kritički pogled prema donjem delu mojih leđa) Treba da se podgojiš, da imaš mesa, a ne tu spljoštenu, englesku zadnjicu. To nije dobro za nošenje dece!

У време Вхартон, угледни посетиоци потребно само до врха главе вртлар за задовољство шетати око разлога туриста. Данас линије током летњих месеци да купи карте да им одобрите приступ вртовима, где породица потпис бели и даље лутају паунови-као

Jučer sam se vratio sa Plitvičkih jezera, i još nisam do kraja sredio utiske. Biti izložen tolikoj lepoti u samo dva dana, verujte mi nije lako.

Da se odlučim na odlazak tamo baš ovih dana bio je presudan jedan  bezazlen razgovor koji sam vodio sa prijateljem. Pričali smo o neobičnim a čarobnim mestima i on je izgovorio "Limun Draga". Šta i gde je ta

Iako imam već par neobjavljenih blogova o Rimu, morao sam da napišem nešto o ovom gradu jer on to svakako zaslužuje a i ima previše detalja pa da nešto ne zaboravim. Koliko god puta da idete i posetite Veneciju svaki sedeći put ćete naići na nešto novo. Taj grad jednostavno ima neki svoj poseban duh.

U ovom prvom blogu ću pisati o onim manje