Поново се помиње стадион. То је добро, Србији треба један добар фудбалски стадион који испуњава све строжије стандарде које постављју ФИФА и УЕФА. Ствар, међутим, иде у сасвим погрешном правцу. Ништа чудно, али веома разочаравајуће. Тако то обично бива кад се кроз стадион пројектују много шире аспирације, поготово оне о „националном“.

Ne vi, dragi blogeri:)

Obraćam se ovim prostačkim rečima Vodovodu i kanalizaciji jer me maltretiraju ceo život i više nemam strpljenja. Jeste da na ulasku u moje prigradsko naselje stoji tabla sa precrtanim Beograd, ali ja ipak ne živim u Sahari nego u gradu na dve reke.

Čitam zadnjih dana dosta tekstova o putovanjima u Lijepu moju, o krstarenju jedrenjakom, konobama…i tako…sve mi nekako dosadno. Kao domàća cura, osjećam moralnu obavezu da vas provedem nekim možda medijski malo manje zastupljenim dijelovima. Primijetit ćete akcente prilikom prvog spominjanja nekih imena ili pojmova. Ne znam za one duge, uzlazne ili silazne. Meni su svi kratki i isti.

Rovìnj, Porèč, Pula, Fažàna, Novigrad, Vrsàr, Rabac, Labin…svakog nešto veže za određeno mjesto, no ako se uputite u Istru ovih dana ili…nekad u budućnosti, ne

 

 Gost autor: st.jepan 

 

„Ne, Ilija, luda adžamijo, tebe hoće Arap prevariti!“

Mislim da ovaj potresni stih iz "Bolanog Dojčina" sjajno paše uz potresnu priču o Beogradu na vodi. 

 

 

 

Šta se bijeli u gori zelenoj,

Dal je snijeg il su labudovi..

U našem slučaju to su oči sokolove.

Rođena sam u Beogradu, i ne postoji grad koji više volim od ovoga grada. Stara Bežanija, crkva Sv. Georgije, Blokovi, Sava, Dunav, Dorćol, 25 Maj, ulica Zmaja od Noćaja, Kališ, Košutnjak, mogla bih da nabrajam satima, danima, mesecima i godinama,

jedini način borbe protiv AV kleptokratije je ilegalna borba.

 

Nedeljno jutro je počelo putovanjem u Niš gde su vođeni intervjui za petu generaciju Škole nove politike. Na pitanja o Paradi ponosa svi daju više ili manje afirmativne odgovore, dok ovakva pitanja pre 5 godina gotovo da nije ni imalo smisla postavljati. Posle samo pola sata, pozvao me je poznanik iz jedne evropske zemlje, po profesiji novinar, oženjen devojkom sa ovih prostora zbog koje je svojevremeno perfektno naučio naš jezik. Izveštavao je iz mnogih zemalja i veoma dobro je poznaje oblast ljudskih prava u njima. Oduvek tvrdi da je Prajd najbolji test za stanje ljudskih prava u u tranzicionim zemljama.

 

 

Ako me računica ne vara, negde u oktobru ove godine navršiće se 20 godina od smrti Miljenka Smoje. Onima koji će me odmah upitati: "Šta se to nas smatra" odmah i da odgovorim: "To je značajan jubilej jer je Smoje, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih domaćih pisaca svih vremena."

Pustila sam malopre pesmu nedavno preminule dame i beograđanke Lole Novaković Moj Beograd i, šetajući kroz stan, dolazila do ukućana i puštala im na uvce. Pomalo se pričalo o starim singl pločama i jednoj slici Terazija noću sa dugom ekspozicijom.

 Za mene, Beograd je i dalje nekako naš, dokle god možemo da spomenemo ljude koji hodaju određenim delom grada ili sjajan kolač u nekoj staroj poslastičarnici. Dokle god postoji drvo na istom mestu ili bar sećanje da je bilo tu.

 Sećanja se prepliću sa sadašnjošću kao igra senki. Mus u Zlati blizu Slavije stoji