Zgrada od četiri sprata, građena sredinom šezdesetih. Bez lifta, naravno, tome služi onaj peti koga nema. 

Sad kad promislim, prizemlje bi, da nije bilo čika Raše i tetka Age bilo rezervisano samo za Lale: Adamove, Somborce, i one treće kojima sam zaboravio prezime.

Tetka Aga u stvari se zvala Agata i povremeno nas je čuvala kad su nam roditelji radili u istoj smeni. Pravila je najlepše i najizuvijanije slane perece za Svetog Savu i učila nas ponekoj nemačkoj reči.

Na prvom je živela teka Mila, udata za čika Jana. Jan je Slovak. Prekoputa njih živele su Verica i Ljilja, punačke devojčice, deca Blagoja i Nade. Makedonci. Njima smo jednom zapalili vrata prskajući čuvenoom "Crnom mačkom" preko plamena upaljača. Izbušena specijalka ne zaboravlja se lako.

Priznacete..nije bilo bas tako...

Najezda raznoraznih jezika po Knez Mihajlovoj. Vodic sa nasih prostora koga ubrzano prati nekoliko desetina amerikanaca u poodmaklim godinama, standardno obucenim u sorceve-bermude veselih boja, sa obaveznim kacketima i zivahnim pokretima iako sa po kojim kilogramom viska. Kinezi koji kao da su zamenili cuvene japanske turiste, potpuno odusevljeni jure ka Znaku ? ....usput promase Sabornu crkvu i staju ispred osnovne skole tik pred crkvom.Slikaju. Neko im ipak pokaze crkvu. Jure niz ulicu, slikaju sada crkvu. Odose posle trkom

U sarajevskom Oslobodjenju objavio sam poduzi tekst o Ganicu, bosnjackim gotovo uniformnim reakcijama, srbijanskoj (ne)osnovanosti zahtjeva, britanskim mogucnostima postupanja i pokusao otvoriti neke teme s kojima drustvo, prvenstveno ono u Sarajevo treba da se suoci. Ovdje namjeravam predstaviti izvode iz tog teksta i pocinjem s pogledom na srbijanski zahtjev za izrucenje Ganica.

Da je Bogdan Tirnanić živ, verovatno ne bi bio zadovoljan studentskom okupacijom bioskopa "Zvezda". Mislio bi da je bolje zauzeti "20. oktobar". On je, naime, mislio da je "20. oktobar" više od bioskopa, da je to geografski pojam, lokacija koja omeđuje prostor na kom se rađa najveći broj Beograđana, onih što to postaju kada po dolasku iz svojih zabiti prođu kroz vremensko-prostornu kapiju Balkanske ulice.

da razbijem ovu sramnu šutnju

na prvoj palubi broda bloga b92

edit: umrla je i ejmi. 

Danas je moj gost Arhitekta Dragoljub Bakić ..  

Tekst je objavljen u Politici 19.01.2018 u rubrici POGLEDI !  

MOŽE  LI  GRAD  DA  PLAČE

Može, ako ga rane.

Beograd su ranili-oni koji ga nedovoljno vole. Možda ga čak i mrze. Ranili su ga u lice,oštetili mu njegov profil koji je on najradije isturao slikarima, bilo da su ga slikali na pergamentu ili urezivali na bakarnim pločama.Od sada će taj profil Beograda biti sakriven od njegovih građana i onih koji ga posećuju-visokim betonskim čudovištima – biće zazidan.

Držao se vekovima,odolevao hiljadama bombi i topovskih đuladi-da bi danas zadobio ranu od koje se nikada neće izlečiti.

Potreba da napišem ovaj tekst nastala je odmah nakon objavljivanja intervjua sa gradskim arhitektom koji je novinarka Daliborka Mučibabić osmislila i vodila i koji je Politika objavila u rubrici Beogradska hronika-5 Januara ove godine.

Ovu rečenicu je izrekao rimski pesnik Vergilije.

Malo je vremena prošlo od objavljivanja informacije u elektronskim medijima o tvom eventulanom postavljenju na mesto ministra u Vladi R.Srbije, pa se ne usuđujem da olako poverujem u sve što je trenutno napisano.

autor fotografije: Marija Milić 

Da je Gebels živ, bio bi jako ponosan na gradonačelnika. Mašinerija radi kao podmazana, svi mediji su upregnuti i pevaju istu pesmicu. Ajd što mora da se peva, nego je nedeljnik Vreme na tome i zaradio. Uz svaki broj ovog šta god, dobijete plaćeni oglas pod nazivom "Moderan evropski bulevar".  Kao uvod ide sledeći tekst:  Bilo je nekog istočnjačkog šarma u tome što su putnici, zatečeni u tramvaju u Bulevaru kralja Aleksandra, strpljivo čekali dok vlasnik automobila parkiranog  na šinama završi hitnu kupovinu. Prevagnulo je kontinuirano gunđanje nezadovoljnih  Beograđana zbog haotičnog bulevarskog života i saobraćaja. Grad Beograd je doneo odluku da počne realizaciju ovogodišnjeg najvećeg projekta rekonstrukcije najduže ulice na Balkanu u okviru Projekta obnove Beograda...

      Beograd je do nedavno bio među vodećim svetskim prestonicama dobrog provoda i zabave, ali taj status mu je uzdrman Odlukom gradske skupštine o zabrani prodaje alkoholnih pića od deset uveče do šest ujutru. Po stupanju odluke na snagu u maju mesecu, to se odrazilo na mnoge koji žive (i cugaju) u njemu, ali i one koji kroz njega prolaze i rado mu se vraćaju. U drugim gradovima i selima diljem Srbije, alkohol se i dalje nesmetano prodaje i noću i danju, a ista prohibicijska odluka u Novom Sadu još ranije je proglašena neustavnom i nevažećom. Zašto u prestonici izostaje demokratija tog tipa, i da li je Beograd postao prohibicioni logor?

U poslednjih 15 godina konstantno mastam o 3 situacije. Nisam siguran kako se to zove u psihologiji ali to je neka vrsta projektovanja sebe u odredjene zeljene situacije. Znaci ovo se ne desava dok spavam, nego dok sam budam =]

Slede 3 scenarija koja se nikada nisu desila, a koje mi uglavnom dolaze dok slusam mjuzu:

1.  Pustam muziku u jednom malom klubu pored Ibra gde se sakupljala ekipa iz mog detinjstva. Pre par godina taj klub je izgoreo ali moj "san" je jos uvek prisutan. Zamisljam kako me gazda kluba (inace moj drugar) testira. - Ajde Spiro pusti mi jednu stvar, ako mene