Gost autor: st.jepan 

 

„Ne, Ilija, luda adžamijo, tebe hoće Arap prevariti!“

Mislim da ovaj potresni stih iz "Bolanog Dojčina" sjajno paše uz potresnu priču o Beogradu na vodi. 

 

 

 

Šta se bijeli u gori zelenoj,

Dal je snijeg il su labudovi..

U našem slučaju to su oči sokolove.

Rođena sam u Beogradu, i ne postoji grad koji više volim od ovoga grada. Stara Bežanija, crkva Sv. Georgije, Blokovi, Sava, Dunav, Dorćol, 25 Maj, ulica Zmaja od Noćaja, Kališ, Košutnjak, mogla bih da nabrajam satima, danima, mesecima i godinama,

jedini način borbe protiv AV kleptokratije je ilegalna borba.

 

Nedeljno jutro je počelo putovanjem u Niš gde su vođeni intervjui za petu generaciju Škole nove politike. Na pitanja o Paradi ponosa svi daju više ili manje afirmativne odgovore, dok ovakva pitanja pre 5 godina gotovo da nije ni imalo smisla postavljati. Posle samo pola sata, pozvao me je poznanik iz jedne evropske zemlje, po profesiji novinar, oženjen devojkom sa ovih prostora zbog koje je svojevremeno perfektno naučio naš jezik. Izveštavao je iz mnogih zemalja i veoma dobro je poznaje oblast ljudskih prava u njima. Oduvek tvrdi da je Prajd najbolji test za stanje ljudskih prava u u tranzicionim zemljama.

 

 

Ako me računica ne vara, negde u oktobru ove godine navršiće se 20 godina od smrti Miljenka Smoje. Onima koji će me odmah upitati: "Šta se to nas smatra" odmah i da odgovorim: "To je značajan jubilej jer je Smoje, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih domaćih pisaca svih vremena."

Pustila sam malopre pesmu nedavno preminule dame i beograđanke Lole Novaković Moj Beograd i, šetajući kroz stan, dolazila do ukućana i puštala im na uvce. Pomalo se pričalo o starim singl pločama i jednoj slici Terazija noću sa dugom ekspozicijom.

 Za mene, Beograd je i dalje nekako naš, dokle god možemo da spomenemo ljude koji hodaju određenim delom grada ili sjajan kolač u nekoj staroj poslastičarnici. Dokle god postoji drvo na istom mestu ili bar sećanje da je bilo tu.

 Sećanja se prepliću sa sadašnjošću kao igra senki. Mus u Zlati blizu Slavije stoji

Zgrada od četiri sprata, građena sredinom šezdesetih. Bez lifta, naravno, tome služi onaj peti koga nema. 

Sad kad promislim, prizemlje bi, da nije bilo čika Raše i tetka Age bilo rezervisano samo za Lale: Adamove, Somborce, i one treće kojima sam zaboravio prezime.

Tetka Aga u stvari se zvala Agata i povremeno nas je čuvala kad su nam roditelji radili u istoj smeni. Pravila je najlepše i najizuvijanije slane perece za Svetog Savu i učila nas ponekoj nemačkoj reči.

Na prvom je živela teka Mila, udata za čika Jana. Jan je Slovak. Prekoputa njih živele su Verica i Ljilja, punačke devojčice, deca Blagoja i Nade. Makedonci. Njima smo jednom zapalili vrata prskajući čuvenoom "Crnom mačkom" preko plamena upaljača. Izbušena specijalka ne zaboravlja se lako.

Priznacete..nije bilo bas tako...

Najezda raznoraznih jezika po Knez Mihajlovoj. Vodic sa nasih prostora koga ubrzano prati nekoliko desetina amerikanaca u poodmaklim godinama, standardno obucenim u sorceve-bermude veselih boja, sa obaveznim kacketima i zivahnim pokretima iako sa po kojim kilogramom viska. Kinezi koji kao da su zamenili cuvene japanske turiste, potpuno odusevljeni jure ka Znaku ? ....usput promase Sabornu crkvu i staju ispred osnovne skole tik pred crkvom.Slikaju. Neko im ipak pokaze crkvu. Jure niz ulicu, slikaju sada crkvu. Odose posle trkom

U sarajevskom Oslobodjenju objavio sam poduzi tekst o Ganicu, bosnjackim gotovo uniformnim reakcijama, srbijanskoj (ne)osnovanosti zahtjeva, britanskim mogucnostima postupanja i pokusao otvoriti neke teme s kojima drustvo, prvenstveno ono u Sarajevo treba da se suoci. Ovdje namjeravam predstaviti izvode iz tog teksta i pocinjem s pogledom na srbijanski zahtjev za izrucenje Ganica.