Током априла и маја ове године лингвистичка секција једне основне школе бавила се језичким истраживањем са темом Језик и пол.

Povodom testa osmacima na maloj maturi – nervoza! Male pametne glave treba da zaokruže tačan odgovor… koji? Nije trebalo zaokružiti nijedan, od pitanja se valja ograditi. Ali koji akademik da preuzme odgovornost za takav intelektualni skok u civilizaciju? Naravno da šema Б) nije rešenje; to je prosto brojanica od otpornika. Ne vidim kod dece krivicu, ona su više nego zlatna (dijamantska). Smisleno pitanje glasi: Kako se zove veza otpornika na dijagramu А)? Tačan odgovor: paralelna veza.

I završismo osnovnu školu.
Celi dan gledam slike snimljene danas u školi i plačem ko kišna godina.
Emotivna mama.
Ali zvala sam i učiteljicu Draganu, koja je danas poslednji dan, provela sa njima, svojom decom. Plače i ona. Suze sreće i ponosa. Kod mene još pomešane i sa sećanjem kroz šta smo sve prošli da bismo bili ovde gde jesmo, pred malom maturom redovne osnovne škole.
Samo neka mi još neko kaže kako su deca okrutna i da inkluzija nije moguća.
VIII2 O.Š. Ratko Mitrović sa Novog Beograda, generacija 2001. ih je sve demantovalo.

Nego, gde ono stadoh? A da, kupac. Nije se javio jedno mesec dana. Šta da ti kažem, kako koji dan prođe, meni se malo okruni ona stena što mi pritisla dušu. Ma bre, ujutro kad oči otvorim, prvo se pomolim bogu da mi ga ne dovodi na prag. Poslednja misao pred san mi bila zahvalnost što sam još u svojoj kući. I taman kad sam se ubedila da je opasnost prošla, eto ti njega.  Doveo i ženu da gleda kuću. Kakva je bila? Šta da ti kažem, jedna nafrakana gospođa, a još joj praziluk... Nije mi se svidela, ali nije ni imala šansi da mi se svidi kad se nameračila da mi otme kuću. Dobro,

Republici Srbiji i njenim građanima čestitam 10. godišnjicu nezavisnosti koju su Srbiji na današnji dan doneli građani Crne Gore, demokratskim referendumom pod nadzorom EU.

Moram ja kad već niko od predstavnika države da se seti!

Grok!

Бавим се децом као школски наставник већ дуго, дуго... Већ 25 година половину и више свог радног дана проводим са децом, у њиховом друштву,  у њиховом свету,  у њиховим учењима, сазнавањима и откривањима света око нас, и играма гледајући их како расту од малих људи у велике људе ту, преда мном.

И учим ја од њих исто колико и они уче од мене. 

А ипак сам данас по први пут сасвим случајно налетео на ово, па реших да то поделим са вама, 

O. se vratila iz škole. Nećete verovati šta je tada priznala roditeljima!!!

Drugi razred osnovne škole, kako objašnjavaju ciljevi i zadaci programa obrazovanja definisani u nastavnom programu obrazovanja i vaspitanja za prvi i drugi razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja, jeste pravo vreme za "развијање свести о државној и националној припадности", pa onda "развијање свести о значају заштите и очувања природе и животне средине", kao i "уважавање плурализма вредности", ne zaboravljajući ni "развијање код деце и ученика радозналости и отворености за културе традиционалних цркава и верских заједница, као и етничке и верске толеранције". Usvajanje... hm, znanja i, ovaj, vrlina. Lepo.

Ej, s mukom smo tu kuću pravili. Znaš kad radiš nešto što ti se ne mili, pa sve ide naopako. Mića pogodio gradnju s nekim majstorima Crnotravcima, kaže nema boljih, al’ stalno nezadovoljan. Ma znaš kako to ispadne kad nisi tu da nadgledaš, a on pedanterija, ne može da podnese fušeraj. Jednom ih nater’o da ruše pregradni zid, kaže iskrivili ga. I neka je, samo mene znoj obliva kad pomislim kol’ko je para stucano u ništa.Tim majstorima nisam  kuvala, a k’o da jesam, tol’ko mi bilo teško. Išli deca i ja da pomažemo i da uštedimo neku dnevnicu što bi plaćali fizikalcima i šta da ti kažem? Naradimo se k’o sezonci, iskilavismo se od posla, a on i dalje nezadovoljan. Opet se uvalismo u kredite, rasprodasmo ono njiva što je ostalo posle svekrve, ali ta kuća k’o rupa bez dna. Završetak ni na vidiku, a mi više nemamo šta da prodamo, nemamo gde ni da se zadužimo. Stadoše radovi, a moj Mića sačuvaj bože. Ne spava, ne jede, samo puši i uzdiše. Vidi i on da se zeznuo, ali ne zna kako da se uzvuče.

I tako prolaze godine, al’ njega ne popušta, samo mu se ona tuga preobratila u neki baksuzluk. Iznervira se za svaku glupost, treska se po kući, psuje, ništa mu ne valja -  ni ja, ni deca, ni varoš. Ne znam šta nisam probala da ga nekako vratim u ono stanje od pre, ništa nije pomoglo. Moli, kumi, preklinji, plači, svađaj se – ništa. Kaže, kome se ne sviđam ovakav, može da ide. Gde, bre, da idem? Nisam otišla kad si me prevario, kako sad da odem? I gde? I gde deca da odu?

A što mi je njih dvojicu bilo žao, i sad me duša boli kad se setim kako su ga se plašili! Ako

   Jutros je Meri upala u našu kuću u Beogradu, histerična, nervozna i povremeno plačljiva. Rekla je samo: Kosta danas su Zeka odveli na" Džeil". Meni je to u devet ujutru zvučalo sasvim OK. Okrenuo sam se na drugu stranu i pokušao da dospavam još malo.
   Međutim ova se raskokodakala kao kokoška koja je upravo snela svoje prvo jaje. Demonstrativno je probudila našu ćerku Margaretu, koja je spavala u potkrovlju, objašnjavajući joj da je njen tata neupotrebljivi idiot koji ne želi da zaštiti svoju decu. Tu sam se probudio.