I nemoj posle da bude da vas nisam upozorila!

Najozbiljnije.

Ove nedelje jedna princeza iz mog komšiluka puni 14 godina. Njena mama, naša blogokoleginica, zamolila me je da je ugostim, jer eto, posle dugo vremena, ima potrebu da se prvi put oproba u pisanju i ispriča najdramatičniji događaj princezinog kratkog života.

Priča je stvarno dramatična, i potresna, stoga, najozbiljnije, pripremite maramice...

Moja gošća je JECINAIMISINAMAMA:

Sva deca rođena tokom 2003. godine i do 1.marta 2004. godine, shodno pozitivnopravnim propisima i sledu generacija treba da se upišu i krenu 1.septembra ove godine u prvi razred. To jest, ako tog prvog septembra ne bude štrajk. Ali o toj oklnosti, prilično otežavajućoj, malo kasnije...
Zabunu su stvorile loše date izjave u medijima. Ili loše protumačene, ne znam šta je gore od toga. Izjave koje su posmatrano u istom kontekstu, jedna u koliziji sa drugom a ona sa trećom. Zato ovo nazivam priručnikom za preživljavanje roditelja dece koja bi trebalo da krenu ove godine u prvi razred a neće ili ne mogu iz određenih razloga. Stoga, sve dalje napisano prihvatite sa rezervom, prosto, odluka šta ćete učiniti je potpuno samo vaša. Kao roditelj valjda imate neka prava, zar ne? To nije nezakonito.

RECITE! Svi znamo da vam je neizrecivo teško i verujemo da nema tog novca koji može nadoknaditi izgubljeno dete. Zato RECITE g. Ognjanoviću ko su ti kriminalci i ucenjivači zbog kojih ste pristali na sve u borbi da spasete život svog bolesnog deteta, kao što bi uradio i svako od nas da je bio u vašoj situaciji. RECITE, jer da vas ti i takvi nisu ucenjivali i primoravali na svakakve gadosti, možda bi mala Tijana danas bila živa.

Izgleda da život najviše cene oni koji su od njega najmanje dobili, i da su najveći junaci oni koji biju izgubljene bitke. Oni koji se bore za svaki dan života svog deteta, spremni da žrtvuju i poslednje što im je ostalo – ljudsko dostojanstvo. Državo, stidi se.

Goran Vuksan ima 14 godina i 20 kilograma. To je strašno. Zapravo, njegova mama kaže da to nije strašno, nego da je dobro. Zato što je Goran, do nedavno, imao 13 godina i 13 kilograma, a onda su mame dobrog srca, čija su deca  umrla od Batenove bolesti, sačuvale njihovu enteralnu hranu i dale je za Gorana.

Umrla je Tijana Ognjanović, devojčica za čiji život se, u jednom trenutku, cela Srbija borila. Dete koje je Srbiju podsetilo na to da je život važniji od novca, i da nema tako malih para koje ne bi mogle da budu, u pravom trenutku, velika pomoć. I dok Srbija žali za Tijanom, borbu za život vode roditelji još toliko bolesne dece. Skoro svaki dan se, na društvenim medijima, pojavljuju vapaji i molbe za pomoć. Zajedno sa njima i želje da se taj problem već nekako reši, da država preduzme nešto, da se napravi fond za bolesnu decu, da ako država neće, onda to urade zainteresovani pojedinci. 

U svoj toj silnoj muci, makar i gledanja tuđeg jada, dobro je kada ljudi pokažu da razumeju da nema ničega vrednijeg od života, naročito dečijeg života. Jedino je pitanje - kako? Kako to uraditi? Prosto, jer nema fonda koji bi, pomoću dobrovoljnih priloga, mogao da pokrije potrebe onih kojima je ta pomoć potrebna. Dece je puno, lekovi i operacije su skupi, preskupi, kako naći način da se ne dođe u najtežu moguću situaciju da novca za jednu decu bude, a za drugu kojoj je pomoć ništa manje potrebna - ne. Ko će da odredi kriterijum za davanje novca? (To ko će rukovoditi tim fondom, da ni ne pominjem) Ko će odlučiti i na osnovu čega čiji život spasavati, a čiji ne?

Pred našim ulaznim vratima sede dva imperatora. Julij i Maksim. Prvi je svoju imeratorsku individuu maskirao u jednodelnog Spajdermena, dok je drugi, još mlađi vlasnik velikog imena i samo četiri zuba, za ovo predstavljanje javnosti dekorisan pidžamom i obuven u par plavih medvedića. Upravo on već pola sata tera hodnik da odjekuje njegovim vežbanjem budućih javnih nastupa, koji se rastoležu od cikanja do brundanja medveđeg mladunca.

Nad imperatorima bdi carica baka koja sobom podupire dovratak otvorenih vrata, čuvajući tako i garsonjersku imperiju koja joj se prostire iza leđa.

Sinopsis: kako kaže jedna sjajna knjiga o crtanju na kraju svakog poglavlja - crtajte, crtajte i samo crtajte. Ukoliko ne verujete da je ovo dovoljno onda možete pročitati i tekst. Opširan je za nešto što se zove mala škola, ali u glavama su velike predrasude i zablude, i premnogo ih je, pa kad vam nije dovoljan navedeni savet, onda će možda biti ovo ispod sve. Inače, i naravno, ovaj naslov je još jedan oksimoron - nema tu mesta školovanju, Altamira