1. SEPTEMBAR

Priredba.

Ma kakva crna priredba!

Poluorganizovano trčanje i skakanje dece uokolo odrasle balerine uz zaglušujuću buku nekakve unapred snimljene, kao, muzike (a klavir stoji pored, za ukras, nema ko da ga svira), dok se roditelji guraju u zagušljivoj sali bez dovoljno stolica, sve na škrge dišući i sve usput nagađajući ko je balerina? Učiteljica li je, učenica osmog razreda li je?

E, deco moja, da vam baba kaže... u moje vreme se, bre, znao red!

Tu hor, tu dirigent, tu klavir, tu pijanista/pijanistkinja, tu recitatorski par koji vodi priredbu, tu pionirska marama, tu Titova slika... Mir i tišina. Red, rad i disciplina. Unapred naučene recitacije od kilometar i po. Drug Tito jaše na čelu kolone uz usku stazu planinsku... i taj rad.

Očito je da deca i mladi trpe sve nedaće moralnog, socijalnog, ekonomskog i svakog drugog posrnuća društva. Naročito su žrtve  odsustva sistema vrednosti ili, bolje reći, totalno izopačenog sistema vrednosti koji se promoviše u medijima pa i u porodicama, vrtićima, školama i društvu u celini. Što reče Duško Radović, “Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa dati.”

Svedoci smo šta se sve dešava sa mladim ljudima i šta sve ti mladi ljudi rade drugima i sebi, a u svakom slučaju oni su žrtve, ali još uvek se izgleda ni roditelji ni društvo nisu ozbiljnije počeli time baviti.

S tim uvezi prenosim i preporučujem odličan tekst objavljen na portalu fokus.ba.

Tekst je poučanza sve roditelje,pa neka  pročitaju i nauče nešto ako već do sada nisu, a mnogi nisu ili su pogrešno naučeni pa greše i kod svoje dece.

Evo teksta u celini:

“I, šta sad, roditelji?

Kad se otima za igračku u vrtiću – dođu mama i tata i viču malo i na vaspitačicu i na drugara, tuđe, ono loše dijete koje kvari njihovo i ne da mu da se igra. Jer, njihovo je zlatno! I tad sa ponosom u očima gledaju mezimca!Kad se potuče sa drugom u školi – dođu tata i mama, zaprijete kome treba, ucijene, samo da im zlato bude bezbjedno u školi, pa taman i da je krivo i da je započelo i da ugrožava druge. Ima i ono sva

Čitamo ovih dana Ćopića: Magareće godine, sad smo na pola Orlova... Lepa i snažna literatura pobeđuje čak i svu nespremnost na napor čitanja, nepor koji su generacije zagledane u brze slike na ekranima često nespremne da voljno ulože. Ali magija priče mu jednostavno nije dala ni najmanju šansu da je ignoriše. Zavela ga je neprimetno i potpuno obuzela. Silovit rafal emocija, raspoloženje koje se menja od smeha do suza, na kraju uvek ostane ta tuga kako i zašto se knjiga završila tako brzo a kad je počinjao nije mogao verovati da će je ikad završiti, da neće hteti da zaspi pre nego pročita još jedno poglavlje... i još jedno... i još jedno...

Ajd, sad, ti mniš da toj može takoj, ajde Evdo pričaj kako se narod leči!? Ej, bre, pa i doktori idu tolke godine u školu pa jopet ne leče kako treba, a ti oćeš da ti ja kažem navrat nanos lekovi kakoj se prave pa da se narod potruje kad ne napraji kako treba?! A, jes, u pravu si, ja ću da pričam onoj što niki ne mož da omaši....

Ajde po redu, sve u životu mora po redu inače, sreće nema...

Vako, da počnem od glave. Uh, vako. Već si me pitala

Ima tome dva meseca i deset dana kako Marko pohađa predškolski program u školi koja nam je pod prozorom. Nauživalo se dete! Naučio pesmicaaaa... ni broja im se ne zna. A voli da recituje, na majku, ljubi ga majka. Majka recitovala Titu, on će Svetom Savi. Ne mari. Jedinu smo krizu imali kad je onomad došao iz škole tvrdeći da su učili pesmicu u kojoj tanjir kenja.  

"Crni sine, ti to nisi nešto dobro shvatio!"

"Ma, jeste, kad ti kažem - tanjir kenja."

"Pa, kako ide pesmica?"

"Ne mogu da se setim kako počinje."

"Pa, ajde ono što se sećaš."

"Da me mine pusta želja, dajte meni tanjir kenja."

               Likovi: Svetlokosi, Tamnokosi ( njih dvojica u zbiru jedva dobacuju do dve i po godine i fonda od desetak razumljivih reči ), Mama Svetlokosog ( u nastavku Mama ), Tata Svetlokosog ( u nastavku Tata ), Domaća Baka, Domaći Deda, Gostujuća Baka, Gostujući Deda, Bleki ( mala kuca veličine dobro uhranjenog teleta ), dva ( još uvek ) bezimena Mačeta

Da, moja najveća želja u životu jeste da pronađu lek za autizam. Autizam je stanje, a ne bolest, ali se ja ipak nadam da će jednog dana pronaći lek koji će ljudima koji žive sa autizmom da olakša to stanje. Sigurna sam da bi mnogi od njih, kada bi mogli, rekli da žele isto.

Zašto o ovom pišem? Pa, pre neki dan sam na FB okačila vest o tome kako je možda pronađen lek za autizam.  Jedna prijateljica, čiji sin takođe ima autizam, na to je rekla da joj je dosta eksperimenata sa našom decom I da misli da je sasvim u redu što su oni takvi kakvi jesu – posebni.

 Već duže vreme u sebi ne mogu da nađem onu radost koja se zove "od srca" pa da kažem kako mi je "srce puno". Ono što bi ga moglo napuniti nikada nije bilo veliko i nedostižno, punila sam ga malim stvarima koje mi znače. Svaki put kada mi je teško mogla sam da posegnem tamo negde gde mi je "duša" pa da zahvatim malo snage da guram dalje. Ne mogu da se setim od kada je to mesto presušilo, presahlo? 

  Znam da sam donekle i sama kriva. Svaki put kada vidim ili čujem nešto što mi je nepodnošljivo teško prebacivala sam se na "nečujno" i "nevidljivo",  bez moje volje,

Kao u akcionom filmu stariji čovek uz škripu kočnica dolazi na parking i otvara vatru. Sredovečna žena, kao akcioni heroj, spremno reaguje, iako ranjena, daje se u beg. Čovek ide za njom pucajući, a kad mu ponestane municije, udara je pesnicama i davi. Ona poslednjim atomima snage s poda uzima komad polomljenog escajga i zariva ga u lice i privremeno se spasava iz ruku ubice.

Ispostavilo se da je naoružani čovek svekar, a ranjena žena žrtva koja sa svoje troje dece dve decenije trpi najgore moguće fizičko i psihičko zlostavljanje od muža i svekra koje je samo kulminiralo javnim pokušajem ubistva. Iako je više puta tražila pomoć policije i socijalne službe, nesrećna žena ne samo da je osvanula kao udarna vest crnih hronika nego i dalje, u bolnici, strepi za svoj život. Svekar jeste uhapšen, ali je muž nastavio sa vrlo konkretnim pretnjama i žena je u strahu za decu i sebe.

Kako natalitet zavisi od dominantne religije u državi? Hans Rosling je rešio da o tome priča ove godine na TED predavanju u Kataru.