Čitamo ovih dana Ćopića: Magareće godine, sad smo na pola Orlova... Lepa i snažna literatura pobeđuje čak i svu nespremnost na napor čitanja, nepor koji su generacije zagledane u brze slike na ekranima često nespremne da voljno ulože. Ali magija priče mu jednostavno nije dala ni najmanju šansu da je ignoriše. Zavela ga je neprimetno i potpuno obuzela. Silovit rafal emocija, raspoloženje koje se menja od smeha do suza, na kraju uvek ostane ta tuga kako i zašto se knjiga završila tako brzo a kad je počinjao nije mogao verovati da će je ikad završiti, da neće hteti da zaspi pre nego pročita još jedno poglavlje... i još jedno... i još jedno...

Ajd, sad, ti mniš da toj može takoj, ajde Evdo pričaj kako se narod leči!? Ej, bre, pa i doktori idu tolke godine u školu pa jopet ne leče kako treba, a ti oćeš da ti ja kažem navrat nanos lekovi kakoj se prave pa da se narod potruje kad ne napraji kako treba?! A, jes, u pravu si, ja ću da pričam onoj što niki ne mož da omaši....

Ajde po redu, sve u životu mora po redu inače, sreće nema...

Vako, da počnem od glave. Uh, vako. Već si me pitala

Ima tome dva meseca i deset dana kako Marko pohađa predškolski program u školi koja nam je pod prozorom. Nauživalo se dete! Naučio pesmicaaaa... ni broja im se ne zna. A voli da recituje, na majku, ljubi ga majka. Majka recitovala Titu, on će Svetom Savi. Ne mari. Jedinu smo krizu imali kad je onomad došao iz škole tvrdeći da su učili pesmicu u kojoj tanjir kenja.  

"Crni sine, ti to nisi nešto dobro shvatio!"

"Ma, jeste, kad ti kažem - tanjir kenja."

"Pa, kako ide pesmica?"

"Ne mogu da se setim kako počinje."

"Pa, ajde ono što se sećaš."

"Da me mine pusta želja, dajte meni tanjir kenja."

               Likovi: Svetlokosi, Tamnokosi ( njih dvojica u zbiru jedva dobacuju do dve i po godine i fonda od desetak razumljivih reči ), Mama Svetlokosog ( u nastavku Mama ), Tata Svetlokosog ( u nastavku Tata ), Domaća Baka, Domaći Deda, Gostujuća Baka, Gostujući Deda, Bleki ( mala kuca veličine dobro uhranjenog teleta ), dva ( još uvek ) bezimena Mačeta

Da, moja najveća želja u životu jeste da pronađu lek za autizam. Autizam je stanje, a ne bolest, ali se ja ipak nadam da će jednog dana pronaći lek koji će ljudima koji žive sa autizmom da olakša to stanje. Sigurna sam da bi mnogi od njih, kada bi mogli, rekli da žele isto.

Zašto o ovom pišem? Pa, pre neki dan sam na FB okačila vest o tome kako je možda pronađen lek za autizam.  Jedna prijateljica, čiji sin takođe ima autizam, na to je rekla da joj je dosta eksperimenata sa našom decom I da misli da je sasvim u redu što su oni takvi kakvi jesu – posebni.

 Već duže vreme u sebi ne mogu da nađem onu radost koja se zove "od srca" pa da kažem kako mi je "srce puno". Ono što bi ga moglo napuniti nikada nije bilo veliko i nedostižno, punila sam ga malim stvarima koje mi znače. Svaki put kada mi je teško mogla sam da posegnem tamo negde gde mi je "duša" pa da zahvatim malo snage da guram dalje. Ne mogu da se setim od kada je to mesto presušilo, presahlo? 

  Znam da sam donekle i sama kriva. Svaki put kada vidim ili čujem nešto što mi je nepodnošljivo teško prebacivala sam se na "nečujno" i "nevidljivo",  bez moje volje,

Kao u akcionom filmu stariji čovek uz škripu kočnica dolazi na parking i otvara vatru. Sredovečna žena, kao akcioni heroj, spremno reaguje, iako ranjena, daje se u beg. Čovek ide za njom pucajući, a kad mu ponestane municije, udara je pesnicama i davi. Ona poslednjim atomima snage s poda uzima komad polomljenog escajga i zariva ga u lice i privremeno se spasava iz ruku ubice.

Ispostavilo se da je naoružani čovek svekar, a ranjena žena žrtva koja sa svoje troje dece dve decenije trpi najgore moguće fizičko i psihičko zlostavljanje od muža i svekra koje je samo kulminiralo javnim pokušajem ubistva. Iako je više puta tražila pomoć policije i socijalne službe, nesrećna žena ne samo da je osvanula kao udarna vest crnih hronika nego i dalje, u bolnici, strepi za svoj život. Svekar jeste uhapšen, ali je muž nastavio sa vrlo konkretnim pretnjama i žena je u strahu za decu i sebe.

Kako natalitet zavisi od dominantne religije u državi? Hans Rosling je rešio da o tome priča ove godine na TED predavanju u Kataru.

 Gost autor: mr Dragana Ćorić

Pre neki dan sam razgovarala sa kolegama - o poslu, naravno. Da bi neko bio primljen u zvanje asistenta ili saradnika u nastavi, treba da ima visok prosek ocena ostvaren tokom studija i da je u redovnom roku, dakle, bez obnavljanja godina studija, završio fakultet. Poenta tog našeg razgovora je bila sledeća: džaba svih sjajnih ocena ako ti ne znaš da preneseš svoje znanje.

Džaba desetke ako nisi, tako da kažem, maštovit  da zaintrigiraš studente, da ih navedes da te slušaju, da spremaju sa nešto više volje tvoj predmet. Džaba.

Usred tog razgovora, stiže mi sms: "Nastavnik geografije, koji je predavao u dve novosadske osnovne škole je osumnjičen za bludne radnje nad svojim učenicima, dečacima 7. i 8. razred."

Nije me skoro neka vest ovako potresla (a da se odnosi na školstvo, odmah da se razumemo), kao ova. Lično sam se osetila prvo uplašenom kao roditelj deteta koje na jesen kreće u školu, zatim zgroženo kao aktivista organizacije koja se bavi promocijom roditeljstva, i na kraju ponižena kao nastavnik.

 Gost autor kleinemutter   

EDIT: Na kraju teksta se nalazi predlog naše blogokoleginice Iqiqiq za mejl koji bi trebalo poslati na uz njega navedene adrese. Ne bilo vam teško da skrolujete ako ste voljni da u tome učestvujete.       

                    Prošle godine sam bila 30 dana u bolnici. 2, 5 meseca nisam mogla da ustanem iz kreveta , čak ni do toaleta. Nisam imala kome ostaviti dete , koje je potpuno zavisno od tuđe pomoći u svim životnim funkcijama ( hranjenje , oblačenje i sve ostalo).