e pa, društvo, kako vidim da su se pojavili neki nezaboravljeni, ali ne i prisutni ljudi, koji su obeležili početne stranice bloga (ecce florian, virtuelni vaske, pnnb, bauer), red je i nekako da se neko priseti 10. obljetnice bloga...

Jedino po čemu se čovek razlikuje od životinja je njegova spremnost da se bori i život posveti čuvanju i očuvanju deteta, koje bez te pomoći ne bi moglo da preživi. To je jedina stavka u kojoj je ljudska vrsta uspela da pobedi instiktivni nagon koji je Majka Priroda, u sve što je stvorila, upisala velikim štampanim slovima – opstanak. Čovek je jedino biće spremno da svoj opstanak rizikuje zbog truda da u životu održi život koji je inače osuđen na propast. Upravo to je jedino po čemu se čovek uopšte može smatrati vrstom višom od ostalih.

  Neki roditelji su od života naterani da upoznaju i onu drugu stranu roditeljstva. Tešku i iscrpljujuću, jer njihova deca nikad ne prestanu da sa svojim potrebama budu bebe , neka nikada ne nauče da hodaju, neka da pričaju, da jedu sama.

Roditelji su tu da im očuvaju i sačuvaju te male živote i nađu načina da se raduju s njima i nauče ih onome što deca mogu da savladaju.

( kleinemutter)

 http://www.peticije24.com/pomoc_roditeljima_dece_sa_invaliditetom.

Osvrt na Vladimirovu temu od pre neki dan.

Prvo cu morati da iskopam jednu rupu  pa na pitanje da li treba da zulja ili meko ljulja vrisnem unutra - who cares! Sad mogu dalje. Ali ne pre nego sto pomenem jednog svog prijatelja koji vec godinama pokusava (ne vrlo aktivno nakon jednog incidenta) da mi zavuce ruku gde ne pustam pa me zato s vremena na vreme opipa tamo gde sam izlozena - da proveri da se nisam udebljala. On voli mrsave. Racuna da cu se ja kad-tad predomisliti - vrstan je poznavalac zenske prirode - i ne bi voleo da zatekne neka neprijatna iznenadjenja kad trenutak dodje. Posto ja imam svoj kakav-takav primerak zenske prirode a on nekih 54 bolesti ravnomerno rasporedjenih od mozga nanize, zao mi ga je, razumem, nije mu lako, empatija me redovno oboji u plavo, i povremeno iskopam rupu pa vrisnem. Dobra sam s rupama.

Danas je Dan Dece. Mada, to nema veze...mislim ta deca. Ona i tako pojma nemaju. Ne znaju da budu deca, pa to ti je. Mi smo bili nešto sasvim drugo, mi smo bili deca, a ne oni. Po vasceli dan bulje u kompjutere i mobilne telefone. U naše vreme toga nije bilo, jer da jeste i mi bismo buljili...ne, nije to tema, kao ni oni, ta deca...

- Skinuo si me sa liste?

- Skinuo sam te.

- Zašto?

- Zato što mi nisi potrebna.

- Nisam ti prijatelj?

- Ne. Nisi mi potrebna.

- Kako to misliš... nisam ti potrebna?

- Tako. Lepo. Tamo mi nisi potrebna.

- A... inače sam ti... potrebna?

- Inače si mi jako potrebna.

Aranđelovdan (21.11) 2008. godine, dan kada sam se registrovao na blog (u poslednjih nekoliko meseci na mom profilu piše 22.11, ne znam zašto, nije ni važno). Na jednom kraju sobe, ispred troseda, sedi moja žena. Na drugom kraju sobe sam ja. Sedim na podu i zovem ćerku da priđe. Krenula je od svoje majke ka meni, korak po korak. Došla je do mene i zagrlila me. Njeni prvi koraci. Sa dve godine i osam meseci. Zatim se vratila kod majke, pa opet kod mene, ni sam ne znam koliko puta. Šetala je tako sve dok nije bilo vreme da krenemo kod kuma na slavu. A pre samo godinu dana lekari su nam govorili kako nam je svima cilj da stane na noge do trećeg rođendana.

- Мама, ја више нећу да будем Председник кад порастем.

- Не? Ох, сунце моје, а шта би да будеш онда?

- Председников брат!

,