Autor: Mako Menković

Bila... bila Snezana. Pa je vestica tela da je ubije. Baaaum! Baaaum! Baaaum! Pa naiso u sumu. Pa naiso u kucice. Bije puno sudove. Pasina... Ja cu da vam usisavam, ja cu da vam cistim. Ali, mojim te, pusti me, mojim te da budem s vama. Ja cu da vam cistim. Ja cu da vam pejem sudove. Ja cu da vam pejem, da vam cistim i da usisavam. Moooojim te, pustite me da me... da me... da me... pusti me da budem s vama.
I... gotova mica pica.

I bila Cuvenkapa... pa ona isa kod bake... pa tako... pa je ona posetala baku, pa otisa kod mame, pa doso vuk,

Granjavljenje proleća, zelenilo i behar. Mlaki beton, tabla i obruč.

Poslednji jesenji basket završen je kako je jedino i mogao biti, dvocifrenom razlikom. Za alfa majstora i pater familijasa. Oca i domačina.

U međuvremenu su se sa mungosom-lemurom izdešavale neke čudne stvari.

Govori kao da ima hroničnu upalu grla, gornja mu je usna nagaravljena. Poslednje najke, kupljene pre dve nedelje su 43.

Što znači da ću već sledeće moći povremeno da maznem i prošetam kao glavni baja, ako me ne uhvate pri pokušaju.

Dok čekam odgovor na pitanje "da li na Kosmetu postoje domovi za napuštenu decu" (zamislite - to niko ne zna!) o čemu ću vas izvestiti ako vas zanima (mene baš zanima) pade mi na pamet jedno pitanje. U stvari više pitanja.

1. Da li tamo gde se bar deset godina svi bave Jako Važnim Stvarima od Značaja za naš Nacionalni Integritet, te Identitet, Suverenitet i naravno Dignitet - postoji neko ko ima vremena za sporedne stvari.

2. Šta su i da li postoje sporedne stvari?

3. Da li tamo gde stalo miriše na rat  postoje napuštena deca ili život u permanentnoj tenziji

Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.

Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.

Majka, radnica, učiteljica, spremačica, kuvarica, aman šta li sam ?

Od kako je krenula ova koronizacija na globalno svetskom nivou, istumbaše nam se svi mogući časovi, dani i nedelje.

Svaki dan je postao isti, sem ponekad doručka kada moj suprug napravi, a to su vruće mekice i mogu vam reći da je za vreme ove korone

Dovede moj otac u petak Marka iz škole, i donese mi poruku od učiteljice da dođem na razgovor.

"Sine Marko, šta si uradio!?"

Nije Marko ništa uradio, kaže moj tata, nego učiteljica hoće s tobom da popriča oko nekih tvojih aktivnosti na internetu. Šta si TI uradila?

Auuuu... krajnje vreme došlo kad je učiteljica počela mom tati da se žali na mene, pa još na moje vannastavne aktivnosti. Mislim, otkada je škola počela, ja sam dobila već tri jedinice od učiteljice, ovo sad ima da mi bude četvrta. I sve četiri dobih, na pravdi Boga - za vannastavne aktivnosti.

Danas posle pazara tout le Karaova (Crna dolina) se okupila u izletištu sela Čomlekči da gleda ljude koji, okupani maslinovim uljem, turaju jedni drugima ruke u kožne gaće iliti, pogađate već, pe(h)livane.

Eto mene opet na terasici, pa razmišljam, čime bih mogao da nanerviram naš postskojevski narod, pa reko', dajder malo tamo gde je najslabiji - u odanosti otadžbini. Razmišljam, eto, koji deo srpske nacije mi se najviše dopada? Pošto smo svi pomalo samoljubivi, najprirodnije mi je nekako da kažem da smo mi Panonci najpametniji, najmiroljubiviji, najsocijaldemokratskiji, najpametniji, najmarljiviji i, uopšte sve najnaj. Pravimo najmekšu rakiju.

U moru uglavnom depresivnih vesti danas se polustidljivo ukazala jedna, po mom misljenju vazna, vredna  i za promenu - lepa.

Povede me juče jedan drugar na radno popodne sa sobom, i tako, svašta nešto sam čuo, uglavnom o mizernim uslovima u kojima ti rehabilitacioni centri rade, uglavnom zasnovani na velikom entuzijazmu personala uposlenog tamo, verovatno sa mizernim ili nikakvim primanjima, sa jadnim ili nikakvim budžetima. To nije ništa neobično za Srbiju, koja je jedna pogođena i poharana ekonomija, što spoljašnjim što ličnim zaslugama.

Nakon tih razgovora sa ljudima koji su mozgovi i ruke egzekucija rehab-programa, ovde kod nas u Vojvodini, otišli smo i do jednog od tih rehab-centara, gde sam bio u mogućnosti da se sretnem sa momcima koji prolaze kroz program izlečenja od zavisnosti - program koji nimalo nije naivan niti lagan.

Tu sam čuo priče od momaka koji su odlučili da dođu u centar, neki od njih novopridošlice, koji su koliko pre par dana ubrizgali sebi doze od više grama heroina. Međutim, nisu samo zavisnici od heroina pohađaoci rehab-programa. Tu su i ovisnici o kokainu, kocki, internetu, alkoholu... Najpotresnija mi je bila priča jednog mladog momka, izbeglog iz Hrvatske, preko Srbije u Australiju, i odraslog u metropoli Sidneju. Momak je lep kao slika, čak i sada, kada su ga kristal met i koka odveli u stanje deluzija, mlad, zgodan. Jako me je rastužila njegova otvorena ispovest, i čak i u ovom momentu dok pišem, osećam duboku žal nad destrukcijom koja se nadvila nad mnogobrojnim mladim životima naših ljudi, lepih i kvalitetnih devojaka i momaka, nekada, pre devastacije.