Da, končno počinje da se primenjuje i taj deo "Zakona o obrazovanju", deo koji se odnosi na inkluziju.
Od 1. aprila 2010. godine SVA deca imaju pravo da se upišu u redovnu školu, kao i u pripremne predškolske ustanove.
Ovih dana sam čitala taj zakon i pokušavala da nađem odgovore na neka pitanja, pa sam htela to da podelim sa vama.
Donet je krovni zakon (izglasan u skupštini 31. avgusta,a stupio na snagu u septembru 2009.godine.) Podakta vezana za njega još nisu doneta, ali se radi na tome.Lično mislim

Kako danas ipak NISMO operisali krajnike.

Daklem, trebalo je da Mudrica jutros operiše krajnike.

Nisam vam pričala o tome naprosto zato što volim da odradim šta treba - a za priču ima vremena i posle...

U petak je, zvanično, primeljen u bolnicu. Kažem zvanično, pošto se to svelo na vađenje krvi i ćaskanje sa anesteziologom u petak pre podne, a onda smo pušteni kući uz uputstvo da pazim da se ne zarazi nečim preko vikenda, i da se jutros (ponedeljak ujutro), pojavimo sabah zorom na odeljenju, posle čega, je li, idemo na operaciju.

Jos malo pa tri godine kako me nije bilo ovde. Odmorili smo se jedni od drugih, ali mislim da je vreme da nastavimo.Za pocetak, ili nastavak, na blog stavljam text koji sam pronasao danas popodne , i koji me je veoma dojmio.
Autor je Tatjana Stevanovic,a nasao sam ga na webu

Uz njeno odobrenje prenosim vam text u celini

Током априла и маја ове године лингвистичка секција једне основне школе бавила се језичким истраживањем са темом Језик и пол.

za učenike I razreda, nakon naučenih 18 slova

(A, M, T, G, E, Š, O, S, U, R, P, I, N, J, Nj, B, V, Z):

"Smisli i napiši priču".

               Idemo dalje. Mala Mama  me je zamolila da objavim ovaj njen post, što ja sa zadovoljstvom i činim, u iskrenoj nadi da će to pomoći da problemi počnu da se rešavaju. 

 ...u četiri ruke, za klavirom, kleinemutter i bocvena...

Od trenutka kada roditelji posumnjaju da nešto nije u redu sa zdravljem njihovog deteta do dijagnoze i lečenja je dug (i neizvestan) put. O ishodima ne vredi ni razmišljati. U sistemu koji je trom i prepušten savesti pojedinca, a pravilno ispunjen papir bitniji od osećanja i dostojanstva pacijenta i njegovih najbližih, pravi je uspeh da išta funkcioniše.

Na tom putu od saznanja, dijagnoze, mirenja sa okolnostima i hvatanja u koštac sa samom bolešću i zdravstvenim sistemom koji vas sapliće na svakom koraku (ne nestručnošću nego upravo organizacijom posla) roditelji su manje više prepušteni sami sebi, svojim mentalnim, obrazovnim i materijalnim mogućnostima. Pa ko koliko može i ume.

I to je nedopustivo.

Što je nebo da je list hartije,

što je gora da su kalemovi,

što je more da je crn murećep,

pa da pišem tri godine dana,

ne bih mojih ispisala jada.

(narodna)

U prvi sumrak su se treskom otvorila vrata komšijskog ulaza. Iz njih je istrčao pas veličine adolescentnog medveda koji je na povocu vukao majku njegove vlasnice. Dotična, vođena naglim ubrzanjem, nije uspevala ni da dodirne zemlju, narušavajući svojim kretanjem ugled gravitaciji. Pomenuti pas marke Bokser je, s obzirom da očito nije hranjen par godina, odmah probao da pojede nekoliko slučajnih prolaznika, da bi se potom bacio na sitnu, ali brzu hranu u formi našeg Ikara Varvarina. I dok su se željeni zalogaj i komšijska zver ganjale u krug, komšinica i ja smo se uzverale na prvo raspoloživo drvo.

Ja sam ostala bez teksta.

Vi me znate, i znate da se to desava retko.

Odakle da počnem?

Vi me znate. Znate da TV gledam retko. Skoro nikad.

Znate da nisam gledala reality  show programe tipa Big Brother,

Idol, etc. I ne volim. Dosadno mi. Eto.

Takva sam. Nisam gledala Sex & City, Eurosong....nisam od te vrste...

Al baš.

Secate se mog bloga, 

http://blog.b92.net/text/3077/Mamasgotabrandnewblog/

 Pogledajte, molim vas, ako se ne sećate.