Ja sam ostala bez teksta.

Vi me znate, i znate da se to desava retko.

Odakle da počnem?

Vi me znate. Znate da TV gledam retko. Skoro nikad.

Znate da nisam gledala reality  show programe tipa Big Brother,

Idol, etc. I ne volim. Dosadno mi. Eto.

Takva sam. Nisam gledala Sex & City, Eurosong....nisam od te vrste...

Al baš.

Secate se mog bloga, 

http://blog.b92.net/text/3077/Mamasgotabrandnewblog/

 Pogledajte, molim vas, ako se ne sećate.

 Kada sam bio klinac jako teško mi je padalo buđenje za školu. Pogotovo što je moj ćale, nakon godina diskutabilnih pokušaja, otkrio izuzetno efikasnu metodu koja me je bez greške dizala iz kreveta ali me je ostavljala nervoznim par sati. Čoveku dosadila ona igra "još 5 minuta" pa je u vreme kad treba da ustanem, dok on sluša vesti radio Beograda, jednostavno odvrtao radio do daske. Mene je to izluđivalo, odmah sam se drao da utiša, ali on mene, jelte ne čuje od buke, jer je u susednoj sobi, pa sam morao da ustanem da iznesem svoje negodovanje. A kad ustanem - ustao sam.

Prinova u familiji!!!
Mora da se zapamti datum, 25.februar...
M, 52; 3500.
APGAR SCORE =9

Kazem da je u moje vreme bilo puno beba sa skorom 10, sta fali nasem detetu?
Dobijam dva odgovora:
- u danasnje vreme, APGAR 10 dobiju samo deca rodjena carskim rezom...
-APGAR 10 dobiju deca koja su OK i koja se odmah upisu u DS.
U svakom slucaju, sad sam deda-teca...

Baba-tetke su, naravno, kao one 3 Parke, pocele da kroje sudbinu pridoslici u familiju...pa dete treba da podje u skolu sa 6ipo, i da se, nesto kasnije, upise na arhitekturu,

Stavili su me na zadnje sedište. Oni su seli napred. Njih dvoje. Dve bebe, od kojih je ona za volanom bila najbebastija od svih. Neko joj je dao vozačku dozvolu. Zapravo, već dve naše bebe su dobile vozačku dozvolu, a ona srednja je odlučila da to odradi kasnije. Tokom studiranja. Inače, bebe u današnja vremena i studiraju. Ali je to manje bolno od toga što ih država pušta da voze automobile naokolo. I to one prave, ne na pedale. One koji imaju zadnja sedišta, uglavnom za decu predviđena. E, na to sedište su me stavili, sa pogledom na prednje položaje otpozadi.

grupa blogera b92 je pokrenula inicijativu
da se formira fond za pomoć i podršku teško bolesnoj deci
i njihovim porodicama.
profesor dušan milisavljević, predsednik skupštinskog odbora za zdravlje i porodicu
je odlučio da nam u tome pomogne

Naslov bloga je identičan naslovu teksta koji je objavio susedski Tportal.hr nakon istraživanja koje je sproveo GONG među omladinom u Hrvatskoj.

"Na vlasti su SDP i HDZ, homoseksualnost je bolest, NDH nije bila fašistička tvorevina, ratne zločine ne treba kažnjavati, Hrvatska ne bi trebala ulaziti u Evropsku uniju, a slobodu medija i govora trebalo bi ograničiti... "

Istraživanje je sprovedeno među 999 maturanata u celoj Hrvatskoj o njihovoj političkoj

Ne mogu više da podnesem vesti.

erin' s fiddle je plesna  trupa koja se bavi irskim stepom i soft densom.

to je jedna fenomenalno posvećena grupa mladih ljudi,

puna entuzijazma, istrajnosti i, naravno, radosti.

Posle Gimnazije, buraz Aleks me je zaposlio u TV Bastilji, kao asistenta snimatelja, s tendencijom da završim studije kamere na FDU, i počnem polako da gradim karijeru snimatelja. Nisam delio Aleksov entuzijazam za kameru, ali mi je bilo zanimljivo da se kao lejt tinejdž švrćkam po Begeu. Pisao sam tada poeziju, sviruckao sa drugarima iz grada nekakav garažni pankrok – tj. oni su svirali a ja sam bio zadužen za liru i majkrofona. Bilo mi je drago da sam uz Aleksa, on se tada vratio posle trogodišnjeg gluvarenja po ratištima, posle dve godine na Grbavici i na prvoj liniji sarajevskog fronta. Bilo mi je drago da smo tu, zajedno, po Begeu i da radimo neke bezbrižne stvari: snimamo ptice selice na Kališu, građevine, spomenike. Ponekad ga je Informativna slala na ozbiljnije lokacije po gradu, tipa prostorije SPO-a u Knez Mihajlovoj, ili u šesnaesterac SPS-ove vrhuške, u prostorije Naftagasa na vrhu Beograđanke (da l' beše samo Studio B bio iznad njih, ne pamtim?). Da stvar bude gora, šef službe za odnose s javnošću Naftagasa je bio naš rođak, tojest žena tog čoveka je bila sestra naše mame. Čudio sam se koliko je taj lik, PR NIS-a, postao ljigus spram vremena kada smo bili klinci, kada su ljudi pošteno obavljali svoje funkcije i nisu tresli milione na jadu nacije, kada smo ga se sećali kao gotivnog i učenog teče-drugara... U prostorijama SPO-a nisam mogao da verujem u kolikog kreleta je prerastao Vučina – slikao je samog sebe na muralima zidova stranačkih prostorija, u stilu, njegov lik pored Hristovog, apokalipsa srpske nacije i on, Vuk, na krilima heruvimskog lika koji dolazi s Arhistratigom Mihailom i Samim Obrazom Nerukotvorenog Lika Hristovog, i oni svi zajedno u paketu donose Spasenije Serbiji?! Nisam mogao da verujem da takav SPO može proizvesti bilo šta dobro, koliko god ubedljivo pred kamerom zvučao onaj njihov portparol, Aleksandar Kovačević, il' kako se zvao?!