Ne bih ja, majke mi, al’ obveze majčinstva i potomak predtinejdžerskog uzrasta, kombinovani sa onih par dana što mi je avijacija budila uspomene na 1999. zujeći mi nad zgradom, i eto...

Otišla sam da gledam Ušče 2011.

Jer je Biberče zahtevao da OBAVEZNO pođe i mama.

E, sad, ako očekujete opise naoružanja i tako to – džaba ste čitali.

Mislim bilo je tu svega i svačega – i nekih pušaka, i minobacača i, kako je pisalo na tabli, „standardno artiljerijsko oružje“ u narodu poznatije kao TOP, i svašta nešto oklopno i isto tako svašta nešto sa raketama. Pa razni kamioni, pa avioni, na zemlji, a naravno i u vazduhu, pa helikopteri, pa padobranci, pa K9 jedinica, sa nemačkim ovčrima, naravno, pa ronioici, pa planinari, pa oprema za jedne i druge i treće i...

Gost-autor Dejan Đapić

Mladu čiopu pronašao sam 13. jula, ispod zgrade na kojoj se gnezde, a 30. jula je puštena - bacio sam je u vazduh i odletela je.

Silovana djevojčica (9) mora natrag ocu zlostavljaču 

ZAGREB - Nesretna sam kad u školi dobijem jedan. Kad sam s tatom, onda sam isto nesretna jer ne volim kad me tata dira. Ne volim kad me tata mazi. Tata se skine gol i veli da moram spavati s njim ili će me zavezati vani kao psa. Kad idemo spavati, ja spavam, a tata skače po meni i radi nešto prosto. To mene boli. Ja kažem da to mene boli, a on ništa. Tata dugo skače po meni, dok mama ne kaže da je ručak gotov. Mama je vidjela što mi radi i rekla mi je: "Žao mi je, dušo, ne znam od policije broj." Braco se skriva od tate. Šapnuo mi je da i njemu radi isto.

Vest da je Sterijino pozorje preporučilo dramski tekst AMSTERDAM, moje kćerke Marijane Ćosić, da se igra u pozorištu, zatekla me je u Beogradu, u supermarketu Cvetni trg dok sam kupovala zelenu salatu i narandže. Javila mi je SMS-om moja devojčica, iz Nemačke, gde je otputovala na dva dana, iz Beča. Wow, toliko sam se obradovala:)

-Gde si, šta radiš? - pitalo me dete, pa

Krajem prošlog meseca stigla su mi izvršna rešenja Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja kojima se OŠ "Mladost" i OŠ "Radoje Domanović" iz Novog Beograda nalaže da mi daju kopije svih dokumenata koje sam tražila. Divota jedna od literature, ta izvršna rešenja. Milina za čitati. Te žalilja je u pravu za ovo, te žalilja je u pravu za ono, te državni organ je pogrešio ovo, te državni organ je pogrešio ono. I tako na tri strane, pa puta četiri rešenja. Čudo neviđeno u Srbiji - da građanin bude u pravu, a državni organ u krivu. Ču-do!

I, ne lezi vraže, nakon tih rešenja, i jedna i druga škola dadoše mi šta sam tražila. Da ih sad neko pita a što mi to odmah nisu dali, nego su se blamirali kojekakvim skandaloznim rešenjima o odbijanju mojih zahteva - verujem da ne bi znali da odgovore.

Nisam, međutim o tome htela da pišem blog. Htela sam da pišem o toni tih papira koje je svaka škola svake godine u obavezi da proizvede, e, a pitaj Boga zašto.

Niko od nas ko je iole živeo u Srbiji a poistovećivao se sa antiratnom porukom tokom 90-ih nije bio u zabludi sa dolaskom vučićevaca na vlast da će se nešto promeniti nabolje na tom unutrašnjem nivou uređenja kulturnog i otvorenog društva. No, kako odmiče vreme, već smo u petoj godini vladavine vučićevaca, sve se više profiliše njihov režim koji nastavlja sa autodestruktivnom idejom vođenja zemlje, nešto što je bilo oličenje i prethodeće klike, samo na jednom višem i kulturnijem, u smislu manje bahatom nivou - tadićevci su odbojnost prema narodu rešavali arogantnošću, dok za vučićevce možemo slobodno reći da su jedan mag sitnih i perfidnih lagarija.

O čemu se radi, naime?

Negde početkom juna naprednjačka centrala, ovde u Novom Sadu, donela je odluku da ukine mališanima subvencije za pohađanje licenciranih privatnih vrtića ovde u gradu. Na to je odmah oštro reagovala grupa roditelja okupljena oko portala bebac.com.

Kengurica 508 (Narodni front, 2008):

"Rodila se moja Bebana, sredili je i doneli dok me ušivaju, ja pokušavam da je okrenem, da je stavim na dojku bar na kratko (naučila na predavanjima da je to poželjno), a neka sister kaže sa podsmehom: "Vidi, ona 'oće da je stavi da sisa???"

Danas sam na facebook-u , na zidu grupe Inicijativa za inkluziju VelkiMali pročitala divan tekst i  želim da ga podelim sa vama.

Mislim da će značiti  onima koji su otputovali u Holandiju, a nadam se da će biti zanimljiv i ovima koji su bili ili planiraju da  putuju u Italiju. :)

Emily Perl Kingsley je spisateljica i članica tima koji je radio dečiju emisiju Sesame Street, majka Džejsona, mladića sa Down sindromom i zastupnica prava dece i odraslih sa invaliditetom.

Сасвим случајно сам наишао на ову праисторијску вест и схватио да поимање правде у Србији почива у ретко сусретљивој димензији апсолутног моралног дна:

"Dečacima koje je zlostavljao Pahomije isplaćeno po milion dinara"

 Драгана Ћорић, предсеедница УГ Родитељ НОВИ САД

То није било моје, твоје нити дете наших пријатеља. Добро, је, хвала Богу, одахнеш. Али је опет било НЕЧИЈЕ дете. Нечије дете које није знало како да изађе на крај са насиљем својих вршњака. Нечије дете које је постало предмет у неком порнографском снимку. Можда је оно, верујући да се ништа неће лоше десити дало своју сагласност. Можда су родитељи тог детета дали сагласност.А можда сагласности није ни било. Него само сурово прекидање детињства.Сурово прекидање живота и илузије о свету, каквим га познајемо из бајки и других прича које смо и ми сами добијали као деца пред спавање.Нечије дете, које је завршило на „штајги“, које продаје себе, своју душу и тело, тражећи помоћ, тражећи љубав, коју није добило, или је није добило у довољној количини. Питаћете, која је то довољна количина љубави  и пажње,коју треба показати детету да би оно било задовољно и срећно? Она се, напомињемо, не мери новцем. И никада немојте мерити своју љубав и пажњу према детету поклонима. Већ мерите моментима у којима сте заједно радили оно што то дете воли, мерите оним заједничким успоменама које ће дете , са вама у главној улози, носити у свом срцу и глави целог живота. И чините добро, и свом , и мом и детету ваших пријатеља. Јер само тако можете и ви и ми да одахнемо и будемо мирни.