Deo kreativnog tima filma

U izradi filma su pored članova kreativnog tima, predvodjenog rediteljem Dejanom Senićem, učestvovali

Први пут сам почео озбиљно да размишљам на тему пензије. Изгледа чудно да је то дошло тек са 37 година, али је уствари логично да је то дошло тек сад кад сам почео да уплаћујем озбиљније суме у фонд. Потпуно свестан колико сам досад из разних фондова и буџета добијао, прихватам обавезу и част без трунке задршке, али како год да гледам на све то пензија као институција изгледа као реликт прошлости од којег ја, сва је прилика, нећу имати ништа, јер ће дотад већ сигурно бити успостављен неки нови друштвени договор. Ако је мени и мојој генерацији то било очигледно мање-више још пре почетка радног века, ранијим генерацијама није и многи су узалуд пројектовали свој живот и планове везане за ту врсту обавезне штедње и солидарног осигурања од неизвесности коју старење носи са собом, и сад се прилагођавају суровој реалности свако на свој начин. Та прича не може да се прича без освртања на тренутне демографске пројекције и њихове импликације. То је најгушће посејано минско поље у политици које (мудро) избегавају сви који се њоме активно баве, а тема је више него битна.

Good for you is making me happy...

I tako nekoliko puta u krug.

[Umeš li lepotu?]

Toga dana bilo je desetak dece na Plaži. To jest, u plićaku. Srednje jaki talasi bili su im glavna atrakcija. Posmatrano sa strane, izgledalo je da su talasi postali tobogani, krila za letenje i ko zna šta još što su samo deca vešta da naprave. Samo su dva dečaka, braća gnjurila u potrazi za kamenom lepšim od prethodnog. 

- Pogledaj ovaj!, ushićeno je viknuo jedan.

Među svom decom, prepoznao sam samo njih dvojicu, dečake od, pretpostavljam, 7-9 godina i njihovu sestru, devojčicu par godina mlađu. Oni su bili svakodnevni stanovnici Plaže. Za njihove roditelje sam, u nekoliko dana koliko sam dolazio na Plažu, čuo samo kako su mnogo dobri ljudi. Ali, mnogo dobri ljudi. Kul i gotivni za druženje, ali pre svega baš dobri. 

U zemlji prividne rodne ravnopravnosti, nežnosti, boljitka i sreće, silovanje je i dalje tu.

Počevši od škola, kampova, domova za nezbrinutu decu i mesta koja bi trebala da budu svetinje poput crkvi, ona se dešavaju.

Ja ih moćnicima ne mogu nazvati kada nad slabijima od sebe izvršavaju  najgnusnija dela i dobijaju  opravdanja i zaštitu,od nadređenih.

Zatvor je za njih malo, za njih je Pakao večno prebivalište i tu ih neće sačuvati ni titula, ni politika, a kamoli mantija čije god vere bila.

 Dosta je bilo lažnih boljitaka

[Твој став је живот другог] 

Фудбал само за 18+

За утакмицу репрезентација Немачке и Мађарске, град Минхен је тражио да се стадион осветли дугиним бојама. Овај захтев је настао као одбрана вредности на којима се (макар декларативно) темељи Европска Унија, а које је Мађарска отворено напала. Мађарски напад на хуманост је дошао у облику усвајања закона којим се забрањује јавно образовање малолетним лицима на ЛГБТ теме.

УЕФА је стала на страну Мађарске и донела политичку одлуку да покаже средњи прст вредностима Европске Уније и осветљење у дугиним бојама забранила.

То је подстакло немачке навијаче да изразе хуманистичке вредности па су многи од њих носили и махали заставицама у дугиним бојама, а један је истрчао на терен током мађарске химне и махао заставом у дугиним бојама испред њих. Стрелац победоносног гола за немачку, Леон Горецка, послао је љубав мађарским навијачима.

Претпостављам да је утакцмица приказана на мађарској телевизији иако је 18+.

УЕФА је издала саопштење како се залаже за укључујуће и разнолико друштво, као да су они који прате фудбал глупи.

Као и ономад Русија, када је донела сличан закон забране јавног образовања, и Мађарска је показала да мрзи своју децу ускраћујући им здрав психички развој.