kako da "luksuznom" vecerom iznenadite porodicu za vikend

Vidim ovih dana Ministar zdravlja obilazio bolnicu u Kragujevcu. Ono što je zatekao je bilo sjajno. Prepuni hodnici, haos, prava realnost stanja zdravstva u Srbiji.

               Likovi: Svetlokosi, Tamnokosi ( njih dvojica u zbiru jedva dobacuju do dve i po godine i fonda od desetak razumljivih reči ), Mama Svetlokosog ( u nastavku Mama ), Tata Svetlokosog ( u nastavku Tata ), Domaća Baka, Domaći Deda, Gostujuća Baka, Gostujući Deda, Bleki ( mala kuca veličine dobro uhranjenog teleta ), dva ( još uvek ) bezimena Mačeta

Čitam da su Ministarstvo kulture i Savet za populacionu politiku (šta god to bilo) izabrali slogane koji bi trebalo da podstaknu rađanje u Srbiji.

Prvo mesto

Аутентични grassroots покрети су једна од најбољих ствари које сада имамо у Србији и они заиста дају наду да будућност може и да ће можда бити боља.

Људима које ови покрети окупљају заједнички су снага уверења, одсуство сукоба интереса, енергија и лична храброст. Они свакако нису климоглави опортунисти који иначе загађују наш

gošća autorka: Nevena Šaulić

          Bude me svaku noć, uvek u isto vreme. Kako ko me budi? Pa znate da imam blizance. Još uvek im nisam dala imena. Nijedno mi ne pada napamet. Za sada su bebe. Neka tako i ostane. Dajte, ne gledajte me tako. Stare su svega tri meseca. Svi kažu da su slatke, a ja samo klimam glavom i odgovaram kroz zube. Ni sama ne znam kakve su.

            U početku sam mislila da je sjajno imati dve bebe odjednom, nešto kao dve muve jednim udarcem. Ne moram više da se porađam, trpim bolne preglede pri kojim mi doktori stavljaju svoje prljave, masne šake unutra. I sve to pod izgovorom da proveravaju matericu. Kako da ne. Proverila bih ja njima čmar samo kad bi mi dopustili. Bila sam ubeđena, onako trudno podgojena, da je baš dobro da sada završim tu priču sa porođajem, kako bih kasnije mogla da se bavim karijerom. Mada, još uvek ne znam kojom karijerom, ali pronašla bih ja već nešto što me zanima. Računala sam, skinuću i muža, i porodicu sa kurca. Više ne odgovaram na pitanje familije i ostalih gnjavatora:

            A kad ćeš ti da rađaš?

Памтите сигурно, ту негде између својих осам и дванаест година, наши су клинци променили мишљење о нама -- људима рођеним шездесетих -- прелазећи притом кратак пут од заблуде да ми ходамо по води до закључка да су они много паметнији од нас.

Ми се тешимо да је и ово потоње заблуда, можда (!) и већа него она претходна, али, нажалост, маторци, имам лоше вести, клинци су у праву. Не, није ово само неко моје лево мишљење, већ је лако доказиво тврђење, подупрто педагошком науком и, нарочито, њеном праксом.

Tina 1

Tina je dolazila na demo časove sa svojim bratom Liom. Visoka i mršava, izgledala je starije od svojih dvanaest godina. Tom utisku dodatno je doprinosio i način na koji se ophodila sa desetogodišnjim Liom: zaštitniči, pokroviteljski, sa beskrajnom strpljivošću i ljubavi. Šaputala bi mu ako nešto ne bi znao, bodrila ga u igrama koje su sastavni deo nastavne metode u našem trening centru, spremno mu opraštala kada bi pogrešio, dopuštajući sebi samo da se nakratko ljutne zbog toga.

Što se tiče nje i njenog znanja, Tina je bila najbolja. Od desetoro učenika,

 ... tj. nisu više ni pred vratima ... već su došle!

Džabe su lekari "krečili" mesecima i upozoravali kako je obuhvat vakcinacije protiv malih boginja opasno nizak (čak i u sredinama koje sebe smatraju "urbanim" ), naš narod je izgleda više voleo da sluša razne Jece i Cece te nas je zadesila epidemija do koje nije moralo doći. Ovde je već mesecima ... još od oktobra ... i već smo imali dva smrtna slučaja zbog komplikacija ("prvi put u novijoj istoriji", tj. posle 20 godina). Medjutim izgleda da upravo ulazimo u "galopirajuću fazu" pošto broj novoobolelih u Beogradu i Nišu poprima odlike eksponencijalnog trenda.