Dobra je pustinja.

Zaustavi te, koliko god brzo da juriš. Nije je briga za to što je do pre dva kilometra sve oko tebe bilo zeleno, reke se prelivale plaveći livade i zemlja plodno rađala. Kako uđeš u pustinju, važe druga pravila i sve počinje da se meri drugačijim aršinima. Voda postaje dragocena, zaklon od vetra dar bogova, a sugurna noć pod zvezdama kao ispunjena molitva. Pustinja te uči da budeš zahvalan.

Nije lako preći pustnju, ali toliko lepote i surovosti istovremeno budi onu iskonsku životnu snagu sadržanu u želji da se preživi

Nemam običaj da čitam kad ustanem. Jutros sam napravio izuzetak. Možda i nisam, kada se bolje pogleda. Čitao sam ležeći; tek što sam otvorio oči, uzeo sam knjigu koju sam pre nekoliko dana dobio na poklon od devojke. Jednom davno sam spomenuo, dok smo sedeli na klupi u parku, kako imam želju da pročitam tu knjigu, i kako ću je, prvom prilikom uzeti iz biblioteke, ona je to zapamtila, i sada posle nekoliko nedelja (pritom bi valjalo naglasiti da sam ubrzo zaboravio na tu knjigu, što znači da je nisam ni uzeo iz biblioteke kako sam nameravao), knjigu sam imao u rukama, i propisno sam se obradovao; ne samo iz razloga što sam lud za tim austrijskim piscem, već me je obradovao njen gest. Dok smo večerali, izrazio sam joj zahvalnost, i jedva sam dočekao da je zgrabim (knjigu!) i prepustim joj se, u potpunosti.