Fuck you (Fuck you)  
Fuck you very, very much  
Cause we hate what you do  
And we hate your whole crew  
So please don't stay in touch

(Lily Allen, Fuck You) 

Malo je odluka koje donosim teško. Još je manje tekstova koje teško pišem. Oni su najčešće tu, neka količina nabacanih misli i ideja. Međutim, ovog puta pišem nešto što dolazi iz ličnog iskustva, iz nečega što bi jeftina poetika imenovala kao „dubina duše“. Imam potrebu da budem ogoljen.

Pre nego napišem ono što smatram važnim da podelim sa čitaocima, želim da navedem važnu motivaciju za bavljenje gej aktivizmom. Ako sam u prethodnim tekstovima istu pominjao, ne zamerite, suviše mi je važna da bih se ustručavo ponavljanja.

Ovo nije blog o tenisu!

.. a nisu o dojenju. :)

Drinking is an emotional thing. To je  jednom rekao Charles Bukowski.  Cooking is an emotional thing, je ono u šta ja to konvertujem, naravno, koristeći samo doslovnost ove njegove izreke, ne upuštajući se u njegovo objašnjenje šta ona za njega zapravo znači, a što bi nas ovde sigurno odvelo na drugi kolosek. (Ali, možemo i o tome, usput.) Osim što je kuvanje nauka i veština, ono je i umetnost. A umetnost, pamet, emocije,  idu ruku pod ruku, zajedno, zar ne?

Ne znam za druge gradove, ali nesto primecujem poslednjih godina u Beogradu, vise nego ikad pre. Automobili, guzve, ljudi, nervoza u vazduhu i vrlo retko da sretnem osobe  koje znam makar iz vidjenja na ulici. Sta se ovo desava? Gde su poznata lica, ko su ovi ljudi koje ne poznajem?

Beograd pocinje da mi lici na londonski tjub (metro). Ljudi okrenuti sami sebi i svom mikro svetu. Razlika je sto tamo vecinom  cute a ovi ljudi su glasni, nametljivi, nepoznati…strani  neki svet u sred sopstvenog dvorista. Kad sam poslednji put sela sa nekim negde pa ugledala poznato lice? Desava se…ali

Prošlo je oko godinu i po dana od početka mandata ove nove vlade. Ide i Nova 2014. godina, u kojoj ćemo prema najavama morati da stežemo kaiševe i očekujemo samo najgore. Pravo je vreme da postavimo sebi neka pitanja. Da li nam je išta bolje za ovih godinu i po?

Uprkos opštem uverenju da me Veran plaća samo za jedan post nedeljno, ja pišem već drugi ove nedelje. Pa ako plati - plati :-)

Šalu na stranu, stvar je ozbiljna. 

Dnevnik 2 - RTS1. Retko gledam televiziju, posebno preskačem vesti. Toliko su bedne da ne moram i da ih gledam. Sve što me zanima pročitam na internetu. Jer, ostalo se svodi na razne reality show programe, a kako je moj život oduvek bio uzbudljiviji od svakog Velikog Brata,  pa čak i od Farme (naročito od kada sam došla na splav) - izbegavam.

Da, tema je ... kako ono beše ... Da - "Zašto smo prsli od Španije?"  

Zato što se nismo oporavili od poraza prethodne večeri od Portugalije u sportu koji je za nas odavno više od smučanja. A onda smo sve nade opredelili, tako emotivno roviti, u košarku, da zacelimo rane od prethodne večeri. Tu odigramo (kao da je neko bajao) ispod svih očekivanja, a Špancima svaki bačeni šporet prođe kroz koš. Oni odigrali svoj maksimum, mi 40% svog potencijala. Slučajno? Ni slučajno. Vratilo nam se kolektivno nepoštenje. Jer: za sve to vreme zaboravljamo ono najvrednije, najiskričavije - naše devojke, odbojkašice, koje se večeras opet bore za zlato. Kako da ne budemo onako, generalno-sportski kažnjeni porazom u ovome ili onome? Ne bi bilo pošteno reći da nismo prizivali. To izokrenuto vrednovanje stvari vratilo nam se u obliku kazne za fudbal i košarku. Odbojkašice su vrh. A mi ne poštujemo tu činjenicu, nego pišemo, čitamo, ogovaramo, uzdišemo oko i zbog fudbala, najviše, pa zbog košarke ... Odbojkašice su opet onako neprimetno ispraćene na takmičenje. Da li je tako? Jeste. Svaka čast guranju lopte po livadi, svaka čast parketu i košarci, ali prioritet je ono što je sada evidentno uspešnije. I dolazi kao prvo po redu. U finalu smo. U finalu.  

- Je l' imamo net u apartmanu?
- Aha. S kajmakom:)

Naš život je jedna neprekidna linija obaveza koje izvršavamo disciplinovano kao vojnici. Uveče brifing ko, gde i kada ide, vozi, vraća, kuva, nabavlja, uči...odlazak na posao i u školu se ni ne računa. Društveno-politički rad (ko se zaljubio, ko razbio glavu, koga muči kriza srednjih godina, koga treba voditi kod lekara, kome nabaviti lekove, kad se vraća Šešelj), pa povečerje. Ujutro gimnastika (kad bi se zezali:), umivanje, zubići, oblačenje, pakovanje užine i onda marš dok ne podobijamo žuljeve. Kulturni rad spadne na film s torenta i odlazak na dečji rođendan ili slavu. Dobro je kad su gubici minimalni, vojska malo rasturena, ali na broju.

Ipak, ponekad dobijemo odsustvo i odemo u prirodu.