Ne znam za druge gradove, ali nesto primecujem poslednjih godina u Beogradu, vise nego ikad pre. Automobili, guzve, ljudi, nervoza u vazduhu i vrlo retko da sretnem osobe  koje znam makar iz vidjenja na ulici. Sta se ovo desava? Gde su poznata lica, ko su ovi ljudi koje ne poznajem?

Beograd pocinje da mi lici na londonski tjub (metro). Ljudi okrenuti sami sebi i svom mikro svetu. Razlika je sto tamo vecinom  cute a ovi ljudi su glasni, nametljivi, nepoznati…strani  neki svet u sred sopstvenog dvorista. Kad sam poslednji put sela sa nekim negde pa ugledala poznato lice? Desava se…ali

Bilo je to početkom februara 1942. godine. Držali su Nemci u jednom zatvoru u Srbiji veliku grupu komunista, koji su obavljali teške fizičke poslove. Mnoge od njih planirali su da streljaju tokom narednih meseci. Međutim, stigla je informacija da će u čast Hitlerovog rođendana, koji se približavao, jedan broj biti pomilovan. Šuškalo se da bi njih 20 moglo biti pošteđeno smrti. Ne bi bili pušteni na slobodu, naravno, samo bi ostali živi... do daljnjeg. Naredba o pomilovanju bila bi pročitana u poslednji čas, pred samo streljanje.

Međutim, kad se o nečemu šuška, to

Blizi se moj rodjendan koji me uvek raduje umesto da me zaprepasti ili uplasi. To su uspomene iz detinjstva, ocekivanja, pokloni, torta. Kako starimo, detinjstvo je godinama unazad sve dalje, i samo izdvojena secanja ostaju.

Kada bi vi znali koliko sam ja zelela da imam nekog jazavicara na baterije koji je licio na pravog psa,milsim da je i hodao i imao lanac. Umesto toga, dobila sam  igracku koker spanijela negde iz inostranstva i nazvala je Bernika jer sam obozavala  Bernardince.Nije bilo tad moderno, psi, lutalice, udomljavanja, a imati rasnog psa koga si kupio,  tek retko ko

   - ono što primećujemo kod drugih je refleksija onog što preziremo u sebi (прочитах)

читалац би писцу требао да верује да влада својим занатом.није то само питање стила треба наиме бити дорастао жељи да давнашња збивања поново оживе јер читаоцу појаве за које не зна морају бити заоденуте у разумљиву причу ( а не ко она којој само недостаје конобар - не зна се ни ко пије ни ко плаћа). плетење речи у магловит смисао томе може само одмоћи ,док, пак банализацијом, се често постиже уверљивост причања.а није ни да ,са напором скрпљане крпарије и преписарије, понекад не помогну ......упс.

me retko vara, ovog puta ne! Pogrešio sam što sam postavio tekst Stranac! Šta je koga briga za moj život i moja sećanja. Zato nastavka neće biti.