Kada sam sredinom devedesetih godina prvi put posetio Peštu, još ne znajući da ću u njoj provesti dobar deo svog životnog veka, ljubav na prvi pogled je bila neizbežna. Voleo sam da šetam Bulevarom Andraši, čija mi zdanja i danas liče na precizno izmerene, pažljivo isečene i uredno poređane komade torte, ukrašene maštovito izrađenim figuricama od marcipana i margarina.

-најволијем сетити се нечега што је било прије 50 и више година па онда то прибележити нека нетко некада чита ( г.Б.Ћосић)

зависник сам фото записа а навуко ме наст. физике Башић у основној шк 1957 г . прегршт сам их сам шкљоцнуо- те правио (црно -беле) у шк.фото лабу ,биле су излагане на паноима у ходницима школе ,скупљао их у кутије од ципела и онда.... временом...завршавале су на тавану куће нам у сандуку са јасно обележеним подацима о садржају истих. но разлог овој причици је једна фотка али не из мог времена него генерације ми испред, садржај је то другачије сандучине, али урамљених породичних фотки ( пренета код нас у кућу кад се тамо крајем осме деценије века прошлог рушила дедина кућа са књиговезницом а никог од наследника их нису занимале ,па ја покупих и уз постојеће сандуке на тавану нам прикључих) обзиром да су ми преци (рођењем н-сађани),  припадајући грађанском сталежу, придавали пажњу тој (тада) новини обележавања трајања и кад их не буде више, те тако скоро,

- ево већ је десет свуд се шапуће, а ти место мене грлиш јастуче. (гђа Ражнатовић Цеца)

именом Зезана доста неуобичајеним за тамо крај шесте деценије кљокнутог века појавила се o сеоској слави Прокопију код газде Ђонпарића у сеоској нам кафани као нова певаљка у циган банди Мике Паганинија онако са мамљивом количином груди но да би је ома спопали локални полни осемењевачи осујетила би њена нераздвојна пратиља брката Вера Пламена,

Naša nova stara i umorna kuća - na lokaciji - osim brdovitog i šumovitog placa u koji je usečena ima i nekoliko prostorija sa velikim prozorima koji se ne otvaraju pa su napravljeni iz jednog komada stakla.
To zbunjuje manje ptice, pogotovo u prostorijama gde su takvi prozori na dva suprotna zida, pa nekad pomisle da mogu tuda da prolete.

„I was the shadow of the waxwing slain By the false azure in the windowpane; I was the smudge of ashen fluff - and I Lived on, flew on, in the reflected sky."

Mnogi što su odrasli ili proveli više vremena na selu su imali prilike da u ruci drže pticu koja je upravo uginula. Tužno iskustvo posebno naglašava njihov neukočeni vrat koji je „mekan" kao vrat onih veštačkih kučića kojima se klati glava u nekim kolima dok se kreću.

Mi ćemo novim mladim drvećem i žbunjem pokušati da ptičicama ubijemo iluziju da se kroz providno staklo može proleteti.

 

Dosadne li godine, AD2023, kiša pada skoro svaki dan. Ali izgleda da će polako prestati. Dani su značajno topliji. Miris proleća u vazduhu je jak, prejak, pa je čak i stari hrast digao ruke i počeo polako da lista.

                      запажам, дакле постојим (г. В. Пиштало)

супруга ми седентан тип личности, радни век лаб.послу усмерена, вођена Ајнштајновим указом - учи од прошлости, живи за садашњост, надај се сутрашњици а важно је само да не престанеш да постављаш питања. па панзионерки у 8 ж. деценији, још вазда интернет преферансу, те кућној клавир свирци посвећеној, предложих да је усмерим на неопходни број дневних корака па иницирах да се у девојачкој соби са погледом на башту, неки дан ,постави трака за ходање.испоручиоци поменутог помагала одрадише своје, усагласисимо се око одговарајуће класичне музике прилагодљиве тој врсти телесног напора и ....наравно, Унуци узурпираше траку како би тренирали трчање да се не бламирају без кондиције, зимским периодом наметнутом, јер пролећа ево, па супруга одложи намеру, док се Они не издувају рекреативном новином у кући .....на дохват.

Dašak vremena, tj dašak po dašak su mi doneli radost slušanja vesti u krevetu kad se probudim „prerano" za ustajanje, ali prekasno za dodatno uranjanje u san. I onda me te vesti munjevito uspavaju, i to duboko, pa često bace u neko kontekst-senzitivno sanjarenje.

Jutros je tome kumovala vest kako je neki policajac u Australiji, dal u tridesetim, znači ne pripravnik, taser-m (visokim naponom) raspalio po 95 godina staroj bakici u tamo nekom staračkom domu. U svoju odbranu je rekao da jeste, bakica se jedva kretala uz pomoć hodalice (walking frame), ali je imala nož za stejk u ruci. Bakica je pala, udarila se i sada je u kritičnom stanju.

 

Pardon, u vesti na koju sam ja naišao se ne kaže „starački dom", nego „end of life facility". Ja sam mislio da su starački domovi to po definiciji, ali sada mi se čini da su širi pojam i da pored ovakvih ustanova kao u ovoj australijskoj priči postoje i druge vrste biznisa na tu širu temu. Ja imam dobro ime za jedan takav: Pretposlednja šansa.

Dva su dana u godini kada smo skloni da sebi i drugima dajemo čvrsta obećanja kako ćemo se promeniti i početi sve iznova; kako ćemo ubuduće biti mudriji, bolji, praktičniji i sve što dosad nismo bili, a trebalo je. Jedan od tih dana je onaj prvi u kalendarskoj godini, a drugi ovaj, prvi dan proleća, kome smo širom otvorili svoja vrata i srca.