Veliki broj nas dobrim delom napredujemo kroz vrćenje u raznim petljama. Tako i nazadujemo, opet dobrim delom, stagniramo, petljanje je relativno očigledno na nižem nivou pa bi ovakava tvdnja bila tautologija kad pored onih najprostijih petlji ne bi postojale i kompleksnije.

Meni kao programeru je inspiracija za post došla od mrtvih petlji u programerskom multithreadingu (učinilo mi se pre nedelju dve na blogu da je neko imao bolji srpski termin za deadlocks ali sam ga zaboravio), no u poslednjem izdanju časopisa Wired je izašao interesantan članak o blog manifestaciji rekurzivnih mreža pa otud skrenuta pažnja i prvi deo naslova. 

“You have a blog. You compose a new post. You click Publish and lean back to admire your work. Imperceptibly and all but instantaneously, your post slips into a vast and recursive network of software agents, where it is crawled, indexed, mined, scraped, republished, and propagated throughout the Web. Within minutes, if you've written about a timely and noteworthy topic, a small army of bots will get the word out to anyone remotely interested, from fellow bloggers to corporate marketers.” Ovim navodom sam iskopirao pola članka dok se ostatak, a još važnije interesantan Flash dijagram nalaze pod “The Life Cycle of a Blog Post, From Servers to Spiders to Suits — to You”.

 

Dodjem pre neki dan kuci i zateknem svog 39ogodisnjeg muza kako se igra sa helikopterom na daljinsko upravljanje. (Nekoliko puta ranije sam ga zatekla u Selfridges-u kako ceznjivo gleda police sa play station konzolama, ali se nikad nije prepustio impulsu i pazario nesto.) Kaze: “Kupio mi Richard.” “Ali zasto?!”, pitam ja. On seretski odgovara: “Pa, kad sam ja na primer u dnevnoj sobi, a ti u kuhinji, ja mogu da ti posaljem poruku helikopterom da mi doneses pivo. Naravno,

I sometimes eat at a popular paladar, La Cocina de Lilliam, in Havana's upscale Miramar district. And whom do I find there? Diplomats, tourists, and other business owners. (José Luis Alonso: A Nation of Entrepreneurs?)

Kola se zaustavljaju u stambenoj četvrti sa jednospratnim porodičnim kućama. Iako su dosta oronule, kao i većina kuća u Havani, vidi se da su u njima nekada stanovali dobrostojeći pripadnici predrevolucionarne srednje klase. Sada je kvart, međutim, nalik mnogim drugim delovima grada, sa rupama na kolovozu i rupčagama na trotoaru, između kojih se deca probijaju igrajući bejzbol. Urbana geografija Havane, pogotovu kad se izađe iz turističkog centra, u sebi stalno donosi izazove nepredvidljivog. Ništa u toj ulici ne govori da se u njoj nalazi jedan od najčuvenijih kubanskih restorana, osim tri-četiri nova automobila sa privremenim tablicama koje se daju strancima i jednog sićušnog čoveka od šezdesetak godina koji sedi na šamlici na trotoaru poluotvorenih očiju.

Iza njega nalazi se zelena drvena taraba, sveže obojena, što je već samo po sebi anomalija koja može da privuče pažnju izvežbanom oku. Klimam glavom kratko u pravcu čoveka na šamlici, on ustaje sa nje, otvara vrata tarabe, i pokazuje na teška drvena vrata, očito zabravljena, koja vode u unutrašnje dvorište. Na vratima se nalazi interfon sa jednim dugmetom, interfon koji radi! Zvonim, i tridesetak sekundi kasnije masivna vrata se lagano otvaraju. Unutra je La Cocina (Kuhinja) de Lilliam.

Iako je koncept prebrzo ušao u upotrebu, pa tako postao marketinški kliše, malo ljudi spori da je koncept korisnika u centru zbivanja jedna od osnovnih karakteristika što definišu umrežavanje, pa kroz to umrežavanje mnogobrojne druge vertikalne tehnologije, koncepte, delatnosti i na kraju informacije uopšte. Tako, neminovno, i identitet pojedinca u svoj svojoj varljivoj i neodređenoj strukturi. Maglovitosti, čas vidljivoj, čas nevidljivoj, a uvek prisutnoj. Tačnije, jedan, ili nekoliko, od više identiteta.

Kao neki vir oko koga se svašta vrti dok u tom viru ne nestane.

Ako u razlikama između popularne i visoke kulture izoštrimo onu o količini vremena i truda potrebnim da se ugradimo u neki novi identitet, a u razlikama između popularne kulture i folklora onu gde mi, ili „naši“, možemo brže i efikasnije da „poguramo“ neku polugu, ili njenu interpretaciju, šta reći za svet gde je korisnik u centru zbivanja – mi smo identitet, i mi smo poluga. Mi smo pop.

 

 

 

 

Da li ste vec culi / videli / probali CAGE? 

Evo jos jednog self-indulge teksta.

Sezona je kuvanja za sve pare. Svaki kuvar koji drzi do sebe (i svog novcanika) je snimio prigodan Bozicni sou u kom nama, obicnim smrtnicima, daje primere Bozicne trpeze. Omiljena, zemaljska Nigella, Kitchen Godess, healthy size 14, ponosni nosilac brushaltera sa F korpama, nastupa razumno. Sunka u pivu od djumbira sa prilogom od kajsija u tursiji i pecenom bundevom sa gorgonzolom i nekom vrstom oraha (pecan nuts). Moja visestruka malenkost (daleko sam od celebrity, a i od F korpe, Boga mi) je isprobala recept

Радоје Домановић

РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА

Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете:

- Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и презрењем гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе.

Evo jednog teksta za dusu i za moje drugarice.

 

Ko je bio u Perastu, zna da je to jedno nadrealno mesto. U njemu ima kucu moja drugarica, Gina (citati Djina), poznatija kao Srpska Karijetida. Njena kuca u Perastu je produzetak njene licnosti. I dan danas uzivam da budem deo nje.

 

Paradoksalno, ali malo je kuca u Perastu iz kojih se vidi Gospa od Skrpjela i Sv Djordje. Ginina kuca, bivsa kuca kapetana Roka, ima djardin izdignut iznad Peraske ulice, poplocan kamenom. Pogled na ostrva i Verige je deo kuce. Iza kuce je djardin sa bunarom, natkriven prastarom

Ne znam koji je nadahnuti mozak NHSa izmislio ovu titulu, al’ svaka mu cast!

Ona je deo programa zvanog “Hospital at Night” i podrazumeva redukovanje broja skupocenih kadrova, a uvodjenje veceg broja usko specijalizovanjih prakticara, sve u cilju stednje i stabilizacije.  

Sa novim programom razvoja, sve je veca uloga medicinske sestre. Za nekog ko dolazi iz Srbije (brale) tesko je zamisljivo da sestra moze da ima svoju ambulantu, da daje fibrinoliticku terapiju