Dugi niz godina, film u Srbiji traga za svojim identitetom. Što zbog minimalnog novca u filmu, što zbog nesnalaženja u tim novonastalim uslovima, što zbog okruženja dovoljno nadrealnog, a u isto vreme filmski neopisivog, što zbog nakaradnosti estetike koja preovladava, što zbog povlašćenosti nekih autora, što... I tako bih mogao do sutra.

Rekao sam da neću da pišem modni blog o Oskaru, ali to ljudi očekuju od mene... Nisam mogao da odolim. Celu noć sam sudio i moje stručno oko kaže sledeće:

Anđa je najbolja...

Tokom dugog razgovora sa Saidom, azilantom iz Sirije koji živi u okolini Beograda, u meni su počela da naviru sećanja iz školskih dana.

Tada, sredinom devedesetih, u moje odeljenje u osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi u Beogradu, došlo je nekoliko novih đaka. Bila su to deca koja su sa porodicama izbegla iz Hrvatske i BiH. Setio sam se i prijatelja odavde koji su par godina kasnije, na prvoj godini fakulteta, pod zvukovima sirena za uzbunu odlučili da migriraju ka zapadu, u Evropsku uniju. Pomislio sam kako između naših porodica koje su bežale od ratova na Balkanu i migranata koji danas beže od ratova na Bliskom Istoku i u Africi, ima mnogo toga sličnog. Na prvom mestu, svi mi želimo šansu da vodimo bezbedan život, bez metaka, bombi i paljevina. Želimo da sa sebe skinemo oznaku neprijatelja, želimo da se uklopimo u društvo u kojem nećemo biti meta nasilja i progona.

Međutim, razgovor nas je ubrzo vratio u današnje vreme, u Srbiju. Naglo sam se podsetio koliko smo Said i ja zapravo različiti: ja sam kod svoje kuće, a on ima privremeni azil. Ja se danas slobodno šetam svojim gradom, a on se krije od protesta koje moji sugrađani organizuju protiv migranata.

Plakat filma KORENI ZLA

Marin je pre skoro četiri godine tragično izgubio život u dalekoj i hladnoj Kanadi. U glavi i duši mi još uvek odjekuje

„Filmovi koji su univerzalni i vanvremenski"

piše: Birgit Heidsiek

6. Septembar 2014, Venecija
Sinevropa se sastala sa švedskim rediteljem Rojem Andersonom [Roy Andersson] da razgovara o njegovim izvorima inspiracije i o tome kako je finansirao svoj najnoviji film "Golub sjedi na grani razmišljajući o postojanju" [A Pigeon Sat on a Branch Reflecting on Existence (2014)]

Čim smo se Gaj i ja uselili u taj stan u staroj zgradi Bramford osetila sam onaj isti nemir što se prvi put javio još dok sam bila u katoličkom ženskom liceju. Sestra Veronika, naša vaspitačica, nama devojčicama, a sve smo bile u pubertetu, uvek je govorila o grehu i samo o grehu. Vas tako mlade i nevine Svevišnji voli, govorila je stojeći za katedrom namrštenog izraza na bledom licu, na kome se isticao dugački nos i prodorne sive oči. A Sotona? Šta vama nevinim devojčicama radi Sotona? pitala je. Nismo znale i u grobnoj tišini, strepeći, čekale smo da nam sestra Veronika kaže šta nama nevinim devojčicama radi Sotona.

Не бих да превазилазим непријатну тишину на Блогу Б92 цитирањем некаквог високоумија или бављењем гледања у пасуљ, плећку,  кристалну куглу или звезде тумачећи српску кафанско-политикантску сцену јербо ће тек то дотући до краја ово место на којем се окупљамо.

Друге бих цитате овде користио... Све их знам и сви су ми драги. Већину њих сам и сам изговарао у различитим ситуацијама у животу. Користим их стално убеђен да они много боље говоре у моје име шта осећам, о чему размишљам.

Можда сам у праву, можда и не. Али они су свакако ту, у мени, и постали су самим тим део мене и на тај начин дају и некакву слику о мени другим људима.

Leto 2016. ... kasno veče ... negde u Beogradu ... "set" za snimanje filma o Vladi Divljanu

Za klavirom Aleksandar Šandorov, pred mikrofonom Dušan Strajnić, grupa statista sedi za stolovima i čekaju ...

Ton! ... Ide!
Kamera! ... Ide!
<klapa>

Scena kreće, razvija se radnja, jedan od statista pali cigaretu ... i ... REZ! ... mora da se ponovi čitava scena.