Onoliko koliko sredovečan muškarac može da zna kako je biti porodilja, toliko i svako ko nije sredovečan muškarac može da zna o tome kako je biti sredovečan muškarac. Takvi će sa posebnom nelagodom pogledati film Husbands (Muževi), ostvarenje iz haotičnih sedamdesetih, kada su se još snimali filmovi koji su zaista i govorili o nečemu. Film je zapravo teško preporučiti bilo kojoj ciljnoj grupi: sredovečni muškarci će se naći pred uvidom u bez imalo sentimentalnosti

100% Left Wing!

 

 

Želeo sam jedne teme da se dotaknem, te naimenično da je nemoguće smatrati sebe pripadnikom levice ili građanske desnice a negovati mržnju u sebi. Pošto ste se žalili da vas mala fuksa zatrpava glupostima, stavljam samo ovaj vredni intervju Rajka Grlića.

Muvam se pešaka po LA, pipl iz automobila usporava da vidi to čudo od čoveka koji hoda, pešači po LA! Verovatno su mnogi ako ne i većina, mislili da sam lud, frik neki. Svakih pola kilometra zastanem i pripalim dugi Lucky i nastavim. A ono se protegloooo i oteglo! Čak ni trotoara nema svuda pa idem uz ivicu puta, trube mi, okrećem se i s osmehom na licu im odmahujem. Posle nekoliko kilometara naiđem na kafe bar, ima i baštu sa suncobranima. Ulegnem, sednem, ne, pre nego što sam seo, uđem i priđem šanku, kad ono veliki automat za espreso. Obradujem se onoliko!

Ово би требало да буде лична дневничка забелешка о новим годинама које сам до сада дочекивао и о сећањима везаним за те дочеке. Али свестан сам да се многа од ових мојих сећања и не могу баш тако строго ограничити тим епитетом „лична" јер су многа од тих сећања слична или чак и потпуно идентична са сећањима на дочеке нових година многих од вас који ћете евентуално и прочитати овај текст.

А накупило их се подоста за ових мојих пола века постојања. Тих нових година и сећања на њих...

 

 

 

 

 

Juče, na Svetog Nikolu 2017., dobili smo zvanično potvrdu od jednog istraživača, hrvatskog Nemca iz Slavonskog Broda, o sudbini našeg pradede, Rudolfa Rudija Fuchsa. Stari Rudi, zvanično je izgubio život stradavši u Jasenovcu. Ubili su ga ustaše, negde tokom zime 1942-43. , u logoru Jasenovac. Pradeda Rudi bio je jedan od prvaka društvenog života u Brodu na Savi. Ove zime će se navršiti 75 godina od njegove tužne smrti. Iako je privatna povest, objavljujem jer mislim da ima opštu vrednost za izmaltretirano srpsko građansko društvo.

Dok pripremam intervju sa jednim zanimljivim filmskim autorom iz Beograda, evo prilike da objavim jedan stariji, nadam se interesantan, razgovor koji sam vodio sa drugim autorom kratkih filmova iz Barselone koji je originalno u engleskoj verziji svojevremeno obavljen na portalu Q-Sphere u organizaciji našeg dragog blogera Milana Novkovića iz Londona kojem se ovom prilikom i javno srdačno zahvaljujem (ukoliko sam to propustio u našoj internoj komunikaciji) što mi je pružio priliku i ukazao čast da, pored drugih blogera, pišem za njegov portal. Razgovor sam preveo na srpski i prenosim ga uz minimalne korekcije.

INTERVJU: Tonjo Čousa

Tonjo Čousa (Toño Chouza), scenarista i reditelj iz Barselone je prvi gost na Q-Sphere portalu; neki od njegovih ranijih radova poput kratkometražnih filmova "Ljubav" (De L'amore, 2009.) i "Ujutro" (In the morning, 2010.), malih priča o ljubavnim parovima mučenim problemima veze koje su izražene poprilično nervoznim, nesmirenim stilom kamere iz ruke, sa rediteljevim posebnim interesovanjem za stanje svijesti i unutrašnji život protagonista - privukli su moja "umjetnička" čula i zaokupili mi pažnju. Ali ima tu još nešto. Prikaz nezavisne, erotične i sobom zaokupljene mlade žene koja živi sama - iz kratkog videa pod nazivom "Usamljena" (Seule, 2012.), pobjedničkog rada na Evropskom festivalu kratkog filma 2012. godine (Shortfilm European Festival) - upakovan u finu vruću estetiku, daje dijagnozu poprilično hladne prirode materijalistički orijentisanog svijeta u kojem živimo, a poslednji projekat, "Stvari koje nisu postojale" (Things which didn't exist, 2012.) predstavlja kratku, lucidnu i kompresovanu (gotovo slajd-šouovsku) autobiografiju jednog španskog izumitelja čija se životna priča čini toliko nestvarnom da je zaista teško u nju povjerovati.

Malo je onih koji nikada nisu čuli za „Čarobnjaka iz Oza" ili bar delom nisu odgledali čuvenu holivudsku adaptaciju ove knjige. Setićete se, verovatno, i Kanzasa koji više nije u Kanzasu, uplašenog lava, dobrih i zlih veštica, kao i Mančkina koji veselo skakuću po putu popločanom zlatnim ciglama. Sad, na stranu i kuriozitet po kome „Čarobnjak iz Oza", u stvari, predstavlja i prvi holivudski spektakl snimljen u Tehnikoloru, poznat i po, za američke prilike možda donekle i neprimerenoj rečenici: „Ne postoji mesto na svetu kao što je dom" (mislim, ako se uzme u obzir činjenica da godišnje iz ostatka sveta uvoze na stotine hiljada radnika svih mogućih struka). Ipak, blog je o nečem sasvim drugom.

"Iako podsjeća na pokušaj da roman Rat i mir napišete spuštajući se niz tobogan u zabavnom parku, svako ko je ikada imao tu privilegiju da režira film zna da u životu nema mnogo zadovoljstva koja se mogu porediti sa tim osjećanjem."

Stenli Kjubrik

Na planeti Zemlji vjerovatno ne postoji niti jedan ozbiljan reditelj ili istinski ljubitelj filmske umjetnosti koji nije pogledao bar jedan film, po mnogima ako ne najboljeg, onda najinovativnijeg i jednog od najkontroverznijih reditelja u istoriji filma, Stenlija Kjubrika [Stanley Kubrick (1928-1999)]. Pojedinačne detaljne analize većine njegovih filmova zaista bi zasluživale i zahtijevale znatno veći prostor od jednog bloga a ja sam se trudio, pripremajući ovaj opširniji tekst o Kjubriku čitanjem knjiga, tekstova i intervjua te gledajući filmove i dokumentarce, da spomenem samo najvažnije i meni najzanimljivije stvari vezane za njegov život i rad.

   Stenli Kjubrik je rođen 26. jula 1928. godine u Bronksu, Njujork u porodici američkih jevreja, austrougarskog porijekla. Njegov otac Žak je bio ljekar tako da je Stenli odrastao u udobnom okruženju srednje klase u Bronksu gdje se i školovao. Kao tinejdžer, polaznik srednje škole Taft, izuzev fizike, nije pokazivao veliko interesovanje za učenje (često je prepisivao tuđu domaću zadaću te je čak pao iz engleskog jezika) i sa veoma lošim prosjekom ocjena po završetku mature nije mogao da konkuriše niti na jedan ozbiljniji koledž da bi nastavio školovanje. Umjesto da radi školske zadatke, nakon što mu je otac poklonio fotoaparat, Kjubrik se kao srednjoškolac samostalno obrazovao na polju fotografije i još je prije mature uspio da časopisu Luk (Look) proda svoje dvije foto-priče i vrlo brzo sa svojih sedamnaest godina dobije prvi posao u Luku kao fotograf u kojem provodi punih pet godina (1946-1951) tokom kojih, oslobođen školskih stega, počinje mnogo da čita po slobodnom izboru i potpisuje preko 300 fotografija od kojih se preko stotinu danas čuva u kolekciji Kongresne biblioteke u Vašingtonu (Library of Congress) a neke od njih, u kojima se prepoznaje izuzetan talenat za pričanje priča i osjećaj za trenutak, mogu da se vide ovdje.