Šta je to što obično ptičarenje razlikuje od profesionalne ornitologije? Bili ste negde u prirodi, posmatrali ptice i uživali u njima... i neki naučnik je bio u prirodi i beležio sve opažene vrste ptica. Šta je u tome drugačije? On će rezultate svojih istraživanja možda objaviti u naučnom časopisu – ali to možete i vi!

Ima dosta godina od tada; razgovarao sam sa retko uspešnim upravnikom rezervata Zasavica, Slobodanom Simićem i žalio mu se na nedostatak vidljivih rezultata, uprkos dugogodišnjem aktivizmu u zaštiti prirode.

„Ti misliš da možeš da postigneš ono što hoćeš?“ sad ga po nesigurnom sećanju citiram, „Pa mi moramo da budemo zadovoljni malim pomacima – nećeš nikada da uspeš u Srbiji!“ (Možda i ne reče baš tim rečima, ali beše tako nešto.) Znam da sam pomislio, ako su mali pomaci vrhunac kome se treba nadati, bolje da spakujem kofer i negde drugde stremim ka zvezdama. Ovako ili onako, kofer još nisam spakovao.

Ova deca nose ručak svojim očevima, čuvarima i vodičima u rezervatu Nagzira.

Bio je februar, lišće žuto a dani topli, samo za košulju, ali su noći, ukoliko spavate pod šatorom, bile prohladne.  A ja sam kampovao u tikovoj šumi na istoku Maharaštre, u gotovo geografskom srcu Indije. Iznajmili smo vojne šatore postavljene na betonskim platformama okruženim plitkim rovom strmih zidova. „Čemu to,“ pitao sam Nitina i saznao: „Zbog zmija“. Duboko u džungli nalazi se hram posvećen Zmiji – Nag, otuda i ime rezervata, Nagzira. Kako bilo, zima je i zmije hiberniraju. Mada su dani topli...

Prema rezultatima novih procena za tek objavljenu Crvenu listu Evrope, od 533 ocenjene vrste na nivou kontinenta pod pretnjom je čak 13%.

Vodim ptičarenje na beogradskom Ušću u nedelju 6. oktobra u 10 sati ujutru, sa terase splava „Taverna Jakovljević“, a u okviru Evropskog vikenda posmatranja ptica, te organizaciji LOA i koordinaciji DZPPS.

Pongo

Sadasnjost..?

To ne mozemo da biramo - to vec zivimo, hteli mi to ili ne.

Koliko sam se puta zapitao u zivotu: "Sta donosi sutra?", ili : "Da li je bolje ziveti u proslosti, jer nema neizvesnosti sta nosi novi dan?".

Pongo je moja proslost, moja zavrsena epizoda u seriji koju zivim. Dobio sam ga kao poklon za moj

Kišno jutro nad Hrisohorafom, kraj obala jezera Kerkini, nedaleko tromeđe Grčke – gde se nalazim, Bugarske i Makedonije. Seoske laste i gugutke po žicama... Već sam tu bio u aprilu ove godine, i tada zaključio kako se ovde valja vraćati. Pre puta sam Stiva Milsa, autora ptičarskog vodiča za sever Grčke, pitao za preporuku gde da ptičarim, pa mi je odgovorio da je do sada jezero Koronia verovatno već presušilo (i, otuda, lišeno ptica), da jezero Volvi verovatno nije loše (to su ona dva jezera istočno od Soluna), a da je jezero Kerkini uvek dobro mesto. Magično mesto, kaže za Kerkini u uvodnoj rečenici tog poglavlja u svojoj knjizi.