Dosta bih dao da mogu da upoznam i provedem sat vremena u razgovoru sa osobom kojoj je u toku pripreme Zakona o Narodnoj skupstini sinula ta epohalna, ideja da pred skupstinu ubuduce dovodi kordon vojske.

Na stranu to sto nema demokratskog drustva, nema parlamenta na svetu, barem ne u zemljama koje plediraju da budu demokratske, a da na njegovim kapijama stoji vojska!

Ta slika vojske na stepenicama parlamenta, sa tm vrlo izrazenim huntistickim, coup d'etat shmekom... Ne znam... Danas su nenaoruzani, sutra vec nek nam je bog u pomoci. Ruku na srce i nije tako tesko zamisliti

Gdegod da krenem, svuda mi se kače, i sa mnom bi da se gnjave, deca i psi. Muška deca i ženski psi. Valjda sam sa tim zverkama uvežban. Sin od gospođe crnkinje, što drži radnju u prizemlju, Pirule ga zove majka, kad me vid pruža ruke iz kolica i, hoće da ga bacam u vazduh. A mala Karmen, ćerka od Margaride s drugog sprata, kad me ugleda, obeznani se od plača i krije lice. Kerovi reže na mene, a kuje mi se umiljavaju.

No, lako je nama ljudima. Nas je Bog, ili kodog

 

 

Deda Mrazovi garant imaju neki sindikat. Nešto ili nekoga ko bi štitio njihova prava na radnom mestu, borio se za beneficirani radni staž zbog teških uslova rada u svim, pa i ekstremnim zimskim uslovima, loš vazduh i garež u dimnjacima, nemogućnost da dobiju odmor ili bolovanje u novogodišnjem periodu, ali i odlaganje odlaska u penziju, bez obzira na pozne godine, dug staž i prekomernu telesnu težinu koja bi mogla ili izaziva srčane probleme. Da ne pominjem vožnju u otvorenim sankama, na visinama neadekvatnim i bez kontrole letova koja bi im obezbedila sigurnost kretanja. I to nije sve, dešavaju se takve stvari koje ni u jednom ugovoru sa najluđom maštom Deda Mrazovi potpisali nisu...

 

 Sećanje je opasna stvar.

 

Makar ja sam naučio da ponekad prilagodjavam svoje sećanje da opravda odluke koje sam doneo unazad mnogo godina.

Ali evo ovo je moje sećanje.

Radnih osamdesetih prošlog veka stihog kao dvadesetsedmogodišnjak u London da radim u predstavništvu, ja bih, rekao najbolje firme koje je Jugoslavija ikada imala.

Kako sam tamo stigao a da nisam bio clan SKJ je jedna druga priča koju cu možda jednom ispričati.

 znači biti opasna prostačina i gad nad gadovima, reči su Česlava Miloša. Uveren sam da je Česlav to izrekao jer mu je prekipelo, došlo mu do grla, pun mu je qurac bio pomenutih! Da nije tako, našao bi ovaj veliki čovek i pisac blaže i benignije izraze ali meni se lično sviđa konsekventnost i preciznost izrečenog. I mora se brate jednom reći, popu pop a bobu bob!

Jer ovi su bre prekrdašili! Zaseravaju sve oko sebe. Od većine (oko 99%) ne moreš do riječi doć, zasiplju te svojim 100% umoserotvorinama, ne moreš dihat od stoposto tačnopreciznihjednihnaovomsvetu, verbalnih povodanja, bujica, proliva i povraćki. Zato je Česlav prezimenom Miloš to stavio na papir! Nije mogao drugačije. Kako s njima ući u komunkaciju, dijalog?

Kada mlada crna čiopa Apus apus napusti gnezdo, hraniće se isključivo loveći insekte u letu, spavaće u letu (samo jednom hemisferom mozga odjednom) i tako će se seliti do ekvatorijalne Afrike, pa i južne, i vraćati u Evropu – a da u prve tri godine života nijednom ne sleti. Dnevno će prelaziti, u proseku, po 800 km; odnosno dva miliona kilometara tokom života.

 

 

 

Svrab u preponama je uobičajen naziv za gljivičnu infekciju u predelu prepona izazvanu kandidom, čije je stručno ime tinea cruris. Ako ste muškarac, verovatno ste ga imali bar jednom u životu. I žene mogu da dobiju svrab u preponama, iako je gljivica različita, simptomi su isti.
Muškarci i žene koji se jako znoje, gojazni su ili imaju više kožnih nabora dge se koža trlja o kožu naročito su podložni

Svakim putem i vremenom,
strmekom i uzbrdice,
svakim hirom ili nuždom,
nagonjen je nemilice

Sve od pada onog zida,
za Slobinog celog vakta,
dimio je polje vida
i hitao u dva takta

U sto rupa je upao,
i sto džombi prešao je,
svaki benzin je gutao,
ulje staro mešao je

Sa nama je već ravno dve godine. Skroman, pametan i nezahtevan: Korni nas je sasvim pripitomio i osvojio. Juče, međutim, prilikom njegovog redovnog plivanja Kornijevo beživotno telo pronašli smo utopljeno, na samom dnu njegove posude za plivanje. Iako obično pliva i do pola sata - ovaj put tokom nekih petnaestak minuta dogodilo se nešto nama i dalje neshvatljivo. Odmah pošto smo ga pronašli, bez ikakvih znakova života, oklembešene glave, beživotnih udova - pristupili smo reanimaciji: veštačkom disanju, lupkanju oklopa, okretanju s glavom nadole kako bi nekako ispustili vodu iz njegovog naduvenog tela. Nekih desetak minuta prvi put je otvorio usta, a zatim ponovo klonuo. 

 

 

(c) Szabolcs Kokay