Znam da nema ništa gore ovde na blogu nego komentarisanje vesti sa B92, ali nisam mogao da izdržim, kad sam ovo video.

Za one koje mrzi da otvaraju linkove, evo motivacije:

"Turisti koji budu dolazili u Crnu Goru moraće da plate eko-turističku taksu, a moći će da unesu najviše kilogram suve hrane, litar alkoholnog i dva litra bezalkoholnih pića u originalnoj ambalaži, saopštila je portparolka Ministarstva turizma Jelena Paović."

Dakle naše južne komšije (bivše ono drugo oko u glavi) su lude k'o struja - rešili su da osim turizma stimulišu i trgovinu - do poslednjeg turiste.

Već vidim kako Grčka, Bugarska i Turska spremno odgovaraju na ovaj izazov, spuštajući svoje kvote za turističke gepeke na 500, 400 i 250 grama, a tečnost do 100ml, k'i u avionu :)

Velike grupe turista, redovi ispred muzeja, fotografisanje pored statue Davida, miris pice u rane noćne sate, Afrikanci koji prodaju lažne Rej Ban i Prada naočare...i fudbal. Strast za fudbalom. To je Firenca. Jedan od najlepših gradova na svetu. Koliko god su posetioci zaslepljeni Pontevekiom, galerijom Ufici, Palacio Pitijem ili Neptunovom Fontanom isto toliko su stanovnici Toskane zaslepljeni fudbalom i fudbalskim herojima. Kada je 1990. Fiorentina za tada rekordnu sumu u istoriji fudbala (15mil evra) prodala Roberta Bađa Juventusu, čije ime ne smete glasno da izgovorite u Firenci, grad je eksplodirao. Praznina u srcima navijača Viole ispunjena je tek kada je godinu dana kasnije stigao čudesni golgeter iz Argentine. 

   Na ovaj tekst inspirisala me je kratka i lepa razmena sa blogerkom AlexDunja, na blogu kod Naše Nove VIP blogerke, legendarne angie.
Sasvim slučajno, dotakli smo se ....geografije, tačnije : geografije prošlosti - pričajući o Ateljeu 212.
To je Kraj u kom sam odrastao. Moji kvartovi....., i moje ekipe iz detinjstva .
   Kraj je imao jasno određene granice, kako i dolikuje : „gore“ – to je bila Skupština, savezna 4sure (sa sve D.Ćosićem u Palmotićevoj 1 i M.Djilasom u br.8), pa sve do Vlajkovićeve, kad smo malo poodrasli proširili

Hipoteze i nagađanja su jeftina, bar većini nas kojima život ne zavisi kritično od mišljenja sa kojim izlazimo pred svet, a ako im niko ne može proveriti vrednost onda i good value for money, opet - zato što su jeftina.

Tako, evo jedne transvaluation hipoteze by speculation. Recimo da juče vrednost znanja o tome kako „nasrtati“ na mikrotalasnu rernu (naterati je milom ili silom da radi ono što mi hoćemo) nije bila neka, pošto je i neznalac mogao uz priloženo upustvo da nasrće podjednako dobro. Lako je napraviti neku istorijsku paralelu gde je gradijent ovako neke vrednosti bio redove veličina značajniji, uglavom u pozitivnom smislu iako je istorija prepuna i negativnih primera.

The past is a foreign country: they do things differently there. (L.P. Hartley: The Go-Between)

Istorija São Paula mogla bi se sažeti kroz priču o nekoliko zgrada koje su obeležile grad u njegovim ključnim epohama. Conjunto Nacional, jedna od njih, ogromni stambeno-poslovno-trgovinski kompleks na ulici koja je i dalje simbol grada, Aveniji Paulista, danas nema ni približno onoliki značaj kakav je imao u godini svoje inauguracije, 1958. Te godine na vlasti bio je predsednik Brazila koga mnogi i dalje poistovećuju sa najvažnijim trenucima brazilske modernizacije u 20. veku i koga svi i danas popularno zovu JK (Žota Ka), a koji se zvao Juscelino Kubitschek.

Tih pedesetih godina izgledalo je kao da Brazil ide napred, u budućnost koja obećava razvoj i prosperitet. Nedugo posle inauguracije zgrade Conjunto Nacional sledila je jedna još mnogo veća, Brazilije kao glavnog grada. Naravno, kao što to obično biva, pogotovu u zemljama trećeg sveta, odmah zatim šezdesete su donele otrežnjenje u vidu vojne diktature, a JK otišao je, kao i mnogi brazilski intelektualci, u egzil. Ali to je duga priča.

You see things as they are and ask: 'Why?'
I dream things as they never were and ask: 'Why not? '
-- George Bernard Shaw

Na mom prethodnom blogu o virtuelnoj reintegraciji dijaspore, "Od Tokija do Milvokija", koje inače priča o virtuelnim opštinama, ličnim kartama sa čipom i sličnim mogućim "velikim" projektima, Dragan Pleskonjić, "tripraseta", "KRALJMAJMUNA" i ja smo započeli da iteriramo ideju jednog relativno niskobudžetskog rešenja za pojednostavljenje uplate administrativnih taksi na šalterima državnih službi. Radi se o rešenju iz klase "M-commerce", tj. plaćanja upotrebom mobilnih telefona.

Znači, umesto da čekate u redovima u bankama, popunjavate uplatnice i donosite overene primerke, ideja je da dođete na šalter, pronađete šifru takse koju treba platiti (na oglasnoj tabli kod šaltera) i pošaljete jednu SMS poruku sa šifrom takse, na broj koji bi verovatno zavisio od mobilnog operatora.

Mobilni operator bi vam onda zadužio "račun" (ako ste prepaid, morali biste da imate dovoljno kredita) i platio uslugu u vaše ime, prenoseći u on-line modu poruku o plaćanju ministarstvu finansija. Ovu poruku bi šalterski radnik mogao da vidi, te da na bazi toga izvrši plaćenu uslugu. Ako je plaćanje uspešno, mobilni operator bi vam vratio poruku sa referentnim brojem uplate (koji treba da pročitate/pokažete šalterskom radniku) i iznosom koji je plaćen.

Kuda dalje?

Čini se da vreme srednjevekovnih mitova u Srbiji polako prolazi, osim za one sa zaista jakom imaginacijom.

Izduvali smo sa „teritorijama“. Čak i najtvrđim nacionalistima je ostalo uglavnom da planiraju da „ojačaju“, pa da se vrate „tamo“ (Kosovo, Kawlovac, Kawlobag, Viwovitica) za 50-100 godina – nadajući se, valjda, dobrom zdravlju – ili računajući da će njihova deca da budu dovoljno luda da se tako nečim bave...

Kad se podvuče crta... puno čaša je polomljeno. Privreda upropašćena, penzijski fondovi rasuti, državni sistemi poput školstva i zdravstva nisko pali, a veliki broj ljudi, posebno stručnih i kvalitetnih, otišli iz zemlje.

Pitanje koje se postavlja posle svega ovoga je – kako raditi na popravljanju štete koja je načinjena, a istovremeno preusmeriti fokus patriotizma i integrativnosti na aktivnosti koje nisu u tako strašnoj koliziji sa (sada) susednim zemljama, narodima sa kojima živimo na istom prostoru – i na kraju krajeva, dobrim delom sveta.

Znači, kako da, „polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih gradjana i etničkih zajednica u Srbiji“, stvorimo novu mehaniku integracije, koja se ne meri u kvadratnim kilometrima suverene državne teritorije i mitovima o Milošu Obiliću i devet Jugovića, koji se preseljavaju u Carstvo Nebesko – nego brojem aktivnih članova zajednice, njihovim kvalitetima u kontekstu vremena u kome živimo i njihovoj međusobnoj saradnji, baziranoj na zajedničkom interesu i dobrovoljnosti.

Osmehnuo se…zapravo sve vreme je imao osmeh na licu ali sada je on bio nekako uverljiviji. Jači. Bio je u savršenom skladu sa onim što je govorio : « Na plakatu za ROKI VI piše – Nije gotovo dok se ne završi. To mi se mnogo dopalo. Borimo se. Idemo dalje. Nema predavanja. »  

Svaka reč i pokret su ubedljivi i istiniti. I jasno je da će biti onako kako on kaže.  Pripada onim ljudima kojima verujete jer znate da govori istinu. Ako negde postoji granica, on će je pomeriti. On će je preći.

 

Bar jedan singularitet ima posebno singularne karakteristike, singularitet na kvadrat, bar – svest.

Opipljivost, znanje i mašta su nam skoro uvek dovoljni da nešto konceptualizujemo, čak i ako smo u domenu organizacione fenomenologije.

Npr, morski talas. Jasno nam je da molekula vode u talasu ima previše i da ne možemo izdračunati kako se guraju ili privlače između sebe da bi napravili taj talas. Nije bitno ni ako ne znamo ništa o hidrodinamici. Ali, npr, probali smo nekad da se igramo u šljunku i to iskustvo nam je dovoljno dobar obrazac da konceptualizujemo talas kao organizacioni fenomen tih silnih molekula vode. Šanse su, čak, da će nam retko pasti na pamet da tu čuči bilo kakav fenomen.

Gde zaglave opipljivost i znanje, unesemo nešto više mašte i idemo dalje. Mašta nam pomaže da „uđemo“ u fenomen, izađemo iz njega, da ga malo promešamo, rastegnemo, skupimo i slično. Ako smo u njemu zauvek neko može da ga uslika spolja i mi da gledamo fotku.