Neposredan povod za ovaj tekst je članak Vladimira Arsenijevića objavljen svojevremeno u Politici О Америци и антиамериканизму. Razlog je samopreispitivanje, koje generalno upražnjavam glede svih svojih stavova, a na ovu temu malo češće, pogotovo od kada sam za antiamerikanizam optužen od bliskog mi prijatelja, kao i mišljenje da se ta etiketa lepi (nepodnošljivom) lakoćom.

Postovano i drago drustvo,

Na ovaj odsudni korak-prvenac primorao me je sjajan blog kolege Anfakija. Ovo se moze shvatiti i kao zadzepak njegovom tekstu a i kao fusnota.

Kako sam vec tamo rekao, pre izvesnog vremena skuvao sam i poslao na net dva svoja DJ/radiofonicna miksa, sastavljena iskljucivo od onoga sto je moje matoro uvo ocenilo kao YU DANCE CLASSICS, volumes 1 & 2, buduci da je disko muzika sedamdesetih, kao i dance zanr uopste, neka vrsta mog uzeg muzickog

Gallipoli je poluostrvo, kopno uz Dardanele (ime potiče od grčkog Καλλίπολις - "divan grad"), a Siachen je glečer, drugi najveći na svetu na tromeđi izmeđi Pakistana, Kine i Indije (ime potiče od kineskog i indijskog सियाचीन - "mesto ruža")

Šta zajedničko imaju (ako imaju) Galipolje i Siačen?

Rat.

Ili - još bolje - rat na ta dva mesta je paradigma koliko svaki rat ipak pokaže sopstveni besmisao i kako ta činjenica nikada (naravno) neće sprečiti ljude - da ratuju. Uvek će biti razloga, povoda i motiva, bez obzira na primere poput Galipolja i Siačena.

Kao prvo - zahvaljujem se A. Stošiću – The Teči, čiji je izvanredan blog "normalni ljudi" bio inspiracija za ovaj skromny tekst. Da budem potpuno iskren, svemu je pripomoglo i par komentara Dr Wu -a

   Poprilično često se na blogu, na raznolikim temama, susrećemo sa "starom Jugoslavijom".
Da li su to : muzika, TV, sport, putovanja, geografsko prostranstvo, političke zavrzlame, rat, pokolji, nacionalizam, navijači, zločinci,

ili smrt fašizmu, sloboda internetu

Ne znam u čemu je stvar. Verovatno je u pitanju više faktora - julske vrućine, višak prostora u časopisu jer je deo redakcije na godišnjem i ko zna šta još, no fakat je da Teofil Pančić početkom svakog jula em dobije više prostora u Vremenu, em ga iskoristi da napiše glupost koju niko, osim njegove publike, a ona mu je ionako delegirala proces mišljenja, dakle, niko, ni poslovični pas s maslom, ne bi progutao.

Ovog jula se eto pridružio Endruu Kinu na braniku kulture i civilizacije kakve poznajemo pišući panegirik njegovoj knjizi, Kult amatera: kako današnji internet ubija našu kulturu.

29.07. je u Beogradu, pred 10-15 hiljada najvećih fanova, u okviru turneje "Fajront", održao oproštajni koncert,  nekada popularni vokalno-instrumentalizovani sastav "E seres".
Izveli su svoje najveće hitove, na opšte oduševljnje mase, koja je i sama zapevala, set omiljenih izdajničkih pesama. Pored njih na bini su se pojavile i mnoge gostujuće zvezde ( od kojih neke kapitalne ).Interesantno je su strani analitičari najavili i gostovanje grupe "Garbage", ali njihov menadžer je kategorički to negirao, izjavivši:"Nismo mi toliko garbage!". Koncert je pratio i

   U sred ovog letnjeg olimpijsko – gruzijskog žara, vidim da niko, sestre blogerke & braćo blogeri, nije reagovao na ovu skandaloznu vest koja je duboko potresla menekaotakvog & moj Mali Osećaj za Pravdu.
Onu Pravdu koja treba da je ista za sve, da budem precizniji.
Vest možete pročitati – ovde.
   Sasvim sam siguran da, kao što smo i Mi ovde omogućili ulazak mnogih poznatih svetskih brendova i lanaca – bez straha

Foto: Mira Zdjelar

Jednog vrelog i prašnjavog tropskog popodneva moj kubanski poznanik (recimo da se zove Hugo, imena ponekad pomažu da priča lakše teče) i ja prolazili smo kolima kroz Marianao, čija je 114. ulica, glavna saobraćajnica koja zapadni deo Havane povezuje sa aerodromom, još uvek bila sveže okrečena za Samit nesvrstanih, tog u svetu zaboravljenog i marginalizovanog pokreta koji još uvek zauzima vrlo važno mesto u kubanskoj spoljnoj politici. 114. ulica podsećala je na pozorišne kulise. Pošto su tuda prolazile gotovo sve delegacije Samita, sve oronule kuće u njoj sveže su okrečene u živopisne boje - zelene, žute, plave, sve zamislive. Naravno, čim se sa glavne ulice skrene, decenijama stari i ofucani, nekada beli malter, odvaljuje se sa onoga što je ostalo od zidova. I tu, ipak, ljudi stanuju.

   Genijalan stih o lošim godinama, mora da se sećate.
Vrzma mi se nešto ovih dana po glavi, svašta se dešava, neko vidi svetlo na kraju tunela, neko – voz.
   A ja, ja prosto ne mogu da verujem – (koliko zadovoljan - toliko rezigniran, znajući da je mogla biti odavno popunjena) – da toj pazli nedostaju još (samo) dva delića.
Ili se možda – varam ?

   Šta je – po Vama, sestre blogerke