* blogorama kao panorama - pokušaj da jednim pogledom obuhvatiš i upiješ skoro sve

- prilog za podršku predlogu "najviše 70% muškaraca na mestima odlučivanja u vojvođanskoj i u lokalnim skupštinama u Srbiji" -

 Prisutnost žena na mestima odlučivanja u politici, ekonomiji, kulturi, obrazovanju, umetnosti, medijima, finansijama, gde god u društvu je prilično "mlada" tema na planeti Zemlji, traje tek jedan vek i formalni početak joj je u ženskim i radničkim pokretima sa početka XX veka, a obeležen je demonstracijama za žensko pravo glasa i jednostavnom i još uvek vrlo živom parolom "Hleba, mira i ruža". (UN su 8.mart na osnovu tih događaja proglasile "Međunarodnim danom žena", a osnivački akt UN je prvi dokument kojim se pominju ženska prava i ravnopravnost.)

XX vek je negde na planeti obeležen pojavom teorijskog i praktičnog feminizma (mahom Evropa, Amerika, Australija, ekonomski razvijen svet), zatim učešćem žena u pokretima protiv kolonijalizma i diktatura (Azija, Afrika, Južna Amerika) ili posebnim modelima jednopartijskih društava (socijalističke ili komunisitčke zemlje širom sveta). I svi ti procesi su se naravno menjali, prolazili razne faze, napredovali, gasili se pa ponovo stvarali, okupljali žene najrazličitijih "vrsta i opredeljenja", ali osnovnu ideju, ipak, nisu menjali. Diskriminacija je neudobna, žulja, vređa, ponižava, boli, snižava kvalitet svakodnevice i uvek je bilo i biće žena koje će se organizovati, steći potrebna znanja i veštine i kazati "ovako kako postoje društveni modeli za žene - ne valja, prijatelji, ne valja, hajde da malo to menjamo!"

Trenutno je i globalizacija praktično - završena. Imamo subjekte i objekte globalizacije i "ram za sliku XXI veka u kojem 10% populacije na planeti koristi 90% svih resursa na planeti" i još uvek nekako želatinozno i nejasno, ali ipak - uspostavljanje raznih novih pravila za koje ogromnoj većini populacije, i muškoj i ženskoj, nije baš sasvim jasno ko, gde, kako i zašto ih formira. I šta je sa društvenim modelom za žene u celoj toj slici.

To je jedan od razloga zašto je internet sjajna stvar. (oduvek mislim da će štreberi spasti svet, i lepota, naravno, ali od nedavno na taj spisak dodajem i - internet, ovaj i onaj koji će tek nastati)

A bez borbe se ništa ne dobija.

„Sve prave Ljude upropastila je Žena“ – Charles Bukowski

Ovaj tekst kreiralo je – ni ne znajući za to – nekoliko komentatorki i komentatora.
Znam da se neće ljutiti što sam ovo postavio. Naprotiv.
Mislim da će biti zabavno, pogledajte :

1.„Moje intimno mišljenje je samo da jednostavno poznajem mnogo više....srčanih žena nego muškaraca“

2.„..ali

 

 

Da li zaista postoje dve Srbije na jednom mestu?

„...To watch apes dressed in human clothing and mimicking human manners--an old standby in films and television shows--can make some human viewers uncomfortable, writes the noted primatologist Frans de Waal. Somehow, by doing so, the apes are crossing some line in the sand, a line that speaks to issues of culture, which humans alone are presumed to have….” 

piše reviewer knjige „The Ape and the Sushi Master“ F.B.M. De Waal-a. Knjigu nisam pročitao nego su me do nje doveli Google drumovi dok sam čeprkao ne temu empatije, a pošto sam pročitao poslednje Kurzweill-ovo mišljenje o veštačkoj inteligenciji, pre neki dan, na šta me je danas podsetila vest o kineskom transu na temu nanotehnologija. 

Malo zamršeno, na prvi pogled, iako se meni sve više čini da bi “six degrees of separation”, u kom nema nešto previše ontološkog, pošto ga nema previše ni u nekonzumiranoj, prostoj separaciji, trebalo da bude zamršenije od, recimo, tri stepena separacije u kojima lako možemo da završimo budemo li previše Googlovali. 

Nekako je sve povezanije sa svim, bar se meni često čini, mnogo kraćim putevima nego što bi se reklo na prvi pogled. 

pitanje: Koje metode podučavanja engleskom jeziku znaš?

odgovor : Postoje razne metode, od kojih su najvažnije slušanje, čitanje, pisanje i govor.

 

 

1. Napisao sam 7. februara sledeće:

Ovaj blog je namenjen svima -  ljudima koji misle da je

Dodjem pre neki dan kuci i zateknem svog 39ogodisnjeg muza kako se igra sa helikopterom na daljinsko upravljanje. (Nekoliko puta ranije sam ga zatekla u Selfridges-u kako ceznjivo gleda police sa play station konzolama, ali se nikad nije prepustio impulsu i pazario nesto.) Kaze: “Kupio mi Richard.” “Ali zasto?!”, pitam ja. On seretski odgovara: “Pa, kad sam ja na primer u dnevnoj sobi, a ti u kuhinji, ja mogu da ti posaljem poruku helikopterom da mi doneses pivo. Naravno,

Sećanje je redundantno; ono ponavlja znakove kako bi grad mogao početi da postoji. (Italo Calvino: Nevidljivi gradovi)

Za doživljaj grada koji može pretendovati na bilo kakvu objektivnost potrebno je da se u njemu provede određeno vreme, po mogućstvu u svojstvu stanovnika. Koliko je to vreme, zavisi od posmatrača, grada i okolnosti, ali je sasvim sigurno nešto što se ne može ostvariti preko noći. Meni je u pravilu prva godina u većini gradova u kojima sam boravio prolazila u privikavanju, pokušavanju da se snađem, pronalaženju koordinata u kojima sam hteo da mi se život odvija, i tek kasnije mogao sam da uživam u novoj sredini sa izvesnim poznavanjem i razumevanjem, na onaj način koji to čine ljudi kojima sredina nije nova.

Upravo zbog svega ovog uvek su mi bila zanimljiva jednodnevna putovanja, blic avanture sa gradovima koje ne poznajem i možda nikada neću upoznati, prvi utisci koji su pogrešni ali i jaki, često neizbrisivi, prvi dodiri sa nepoznatim, intenzivni, jer znamo da je vremena malo a naš mozak želi da smesti novo u neke okvire, u neku mentalno-emotivnu fioku iz koje ćemo kasnije moći da vadimo preeksponirane sličice i prepričavamo ih sebi i svetu.

Igrom slučaja pre nekoliko dana imao sam prilike da sa jednom poznanicom razmenjujem utiske o našim skorašnjim jednodnevnim posetama Kišinjevu (koji se u moldavskom originalu zove Chişinău). Ja sam se, naime, iz Kišinjeva vratio prijatno iznenađen, a ona mi je, pre nego što sam bilo šta u tom smislu stigao da izustim, rekla: „Strašno! Baš mi je žao ljudi koji žive tamo. Kakvo mučenje!" Prvo sam hteo da se pobunim protiv ovakve, iz moje perspektive iskrivljene, interpretacije, da bih gotovo u istom trenutku shvatio do koje mere su naša mišljenja, oba formirana na osnovu jednodnevnih iskustava, jednako proizvoljna, i mnogo više projekcija nas samih i naših sistema vrednosti nego bilo kakvog objektivnog doživljaja stvarnosti koja se zove Kišinjev.

   Ova tema mi je "došla" - ima preko mesec dana.
   Malo posle novaka, piljim u tv, neke Tetke se skockale, pripremile, okupile i tolkuju mi pravo iz Kutije...Nešto.

   Razaberem ja da je u pitanju općekosmička tema - kako da nam život bude bolji... preporučuju se, objašnjavaju, ubeđuju i uveravaju, identifikuju se problemi, maše se rešenjima, isplivava i sve češće se spominje korupcija kao glavni problem koji se brzo i lako može rešiti…. – “….brzo & lako..hehehehe – domojega – jel’ ovo Laza daje

 

 

Ove nedelje je 57 omladinskih organizacija potpisalo Deklaraciju mladih Srbije koja je predata vicepremijeru Božidaru Đeliću i ministarki omladine i sporta Snežani Marković Samardžić. Đelić i Marković-Samardžić su podržali predloge mladih i izneli svoje planove za  ostvarivanje bliže saradnje sa programima EU. Vladi je ovim dokumentom poslat jasan i nedvosmislen apel da ne sme biti