- prilog za razgovor o nama - 

Kad se (i ako se) uopšte razgovara o SFRJ, teme tog razgovora su mahom sledeće tri:

1. raspad (tragičan i strašan) i teorije zavera vezane za raspad

2. nostalgija vezana za ljude, prostore, pejzaže, muziku  koje je neko voleo i poznavao u toj državi

ili (najopštije) 

3. utisci o tome kako se "tada

 

Na samom početku moram da vas upozorim da je ovo istinita priča. Radnja je smeštena u Srbiji i Crnoj Gori na pragu XXI veka, a podseća nas na one detalje o nama koji su često nevidljivi kada drugima predstavljamo naše društvo i njegovu političko-ekonomsku situaciju.

Dobro poznajem čoveka

Odnedavno vrlo efikasno razgovore kojima se stvaraju saveznici za ravnopravnost i ravnomernost započinjem ili vodim sa predlogom:
"Daj listu kojom si diskriminisan samo zato što si muškarac, daj postupke kojima te diskriminišu samo zato što si muškog pola"

Na kratkoj listi odgovora koje sam dobila stoji (ako bilo kome izazove smeh ili podsmeh, pročitajte dva puta):

1.ne mogu da se zaposlim kao sekretarica
2.moram

Ne znam šta drugo da kažem nakon gledanja ovog snimka, osim naslovnih reči :) E da, hvala Tzobetu što mi je sa Tihog Okeana poslao ovaj snimak i ulepšao današnji pakleni dan u Srbiji, u kome su me po ko zna koji put vratili sa ulaza jedne ambasade. Danas je 22.08.2007. godine i ja se zajedno sa hiljadama običnih gradjana ove zemlje i dalje ponižavam prikupljajući nenormalnu dokumentaciju da bih dobila običnu vizu.

Kada istraživači javnog mnjenja pitaju građane/ke Srbije o strahovima koji ih muče, na prva tri mesta plasiraju se:

1.strah od bolesti i nemogućnosti lečenja

2.strah vezan za egzistenciju, ekonomsku i socijalnu

3.strah od zagađenja životne sredine 

Ako se i možemo sporiti o ulozi i opsegu uticaja države u otklanjanju prva dva straha (neki od nas bi minimalnu ulogu države pri tome, neki bi maksimalnu), pri smanjivanju ili

Pod ovim sloganom je u nedelju 12. avgusta širom sveta obeležen Međunarodni dan mladih. Naša zemlja prvi put uzima učešće u nizu akcija i manifestacija kojima se ovaj dan proslavlja u celom svetu još od 1999. godine. Iako nemamo puno razloga za slavlje, imamo i previše razloga za skretanje pažnje javnosti

Poznati srpski geograf, rektor Univerziteta u Beogradu i predsednik Srpske Kraljevske Akademije, Jovan Cvijić, (1865 - 1927) u svojim delima nije pominjao postojanje zajednica majmuna na Balkanu.

Izgleda da ipak nije bio dovoljno temeljan u svojim istraživanjima.

Naime, poznati međunarodni eksperti za ovu oblast Jean Claude Darcheville i DaMarcus Beasley su, na poslednjoj utakmici Zete i Glazgovskih Rejndžersa, pouzdano utvrdili da u Crnoj Gori majmuna - ima. Iako dobro kamuflirane među navijačima Zete, iste su odali karakteristični zvukovi i pokreti, koji nisu promakli kako ekspertima, tako ni novinarima. Eksperti su utvrdili da se radi o relativno poznatoj vrsti tkz. stadionskih majmuna (lat. pan troglodytes stadionicus), koja je, iz raznih razloga, postala relativno retka i ugrožena vrsta u drugoj polovini dvadesetog veka.

Više detalja o ovom neobičnom otkriću možete naći ovde.

Imaju li mladi u Srbiji perspektivu? Odgovor na ovo pitanje/floskulu umnogome zavisi od jedne druge dileme/floskule: ima li Srbija perspektivu? Zato, do odgovora moramo da pođemo obilaznim putem.

Kada je u pitanju naš međunarodni položaj, izgleda kao da se tu, grubo rečeno, nalazimo pred dva puta: jedan su dobro nam "poznate" evroatlanske integracije, a

20. jula 1969. čitav svet je sa uzbuđenjem slušao vesti o iskrcavanju prvih ljudi na Mesec. Oni koji su imali televizore pratili su direktan prenos velikog događaja. Sliku sa Meseca preuzimao je radio-teleskop Parks u Australiji i prenosio je do Hjustona odakle se ona emitovala dalje, širom planete. Čitav događaj je direktno ulazio u istoriju

La nostalgie de la barbarie est le dernier mot d'une civilisation. Nostalgija za varvarstvom je poslednja reč svake civilizacije. (E.M. Cioran)

Što duže živim na Kubi, sve češće sećam se jedne slike sa svog prvog putovanja u Havanu. Bilo je leto, jedan od onih tipičnih letnjih dana sa popodnevnim prolomom oblaka, obično oko pet sati, kad svi idu kući. Bio sam u turističkom autobusu, na Petoj aveniji, i gledao kako kiša neverovatnom brzinom stvara baruštine. Vozač je skrenuo sa Pete avenije, glavne saobraćajnice ali i vrlo niske ulice u koju se voda sliva, i krenuo da nas vozi nekom od manjih, ali prohodnijih, ulica uzbrdo. I tu je, međutim, bilo velikih bara. Na jednoj raskrsnici nakupilo se dosta vode, kao i ljudi koji su sa mnogo optimizma i strpljenja čekali nekakav prevoz. Vozač je mogao da ih zaobiđe i poštedi, ali on kao da je ubrzao, ne obazirući se uopšte na njih, i pošteno ih isprskao mutnom kišnicom sa ulice koja se gotovo nikad ne pere.

Jedna od stvari koju svako ko provede dovoljno vremena na Kubi primeti jeste nedostatak civičke svesti. Na predivnom Trgu Sv. Franje (Plaza San Francisco) u Staroj Havani može se provesti divno vreme šetajući, ali to često podrazumeva slalom u cilju zaobilaženja gomila konjske balege. Propuštanje vozača ili pešaka u saobraćaju vrlo je retko, čak i poštovanje sopstvene trake. Vrlo često spori automobili kao da namerno voze u levoj traci. U Centru za ljudsku genetiku González Coro u Vedadu u čekaonici sam jednom sedeo oko pola sata, i brojao mrtve muve na podu, ali i na prozorima, dok sam gledao kako se ljudi guraju u nekoj vrsti stampeda, sa sve trudnim pacijentkinjama, da bi videli čuvenog doktora Olivu. U Centru za genetiku nalazi se jedan od najužasnijih WC-a koji se mogu zamisliti. Da bi postojala civička svest, prvo mora da postoji civis.