Neill:

Svako dete želi da bude veliko, a svaki činilac u njegovoj okolini govori mu da je malo. Dete osvaja svoju okolinu bežeći od nje, dižući se na krilima i proživljavajući svoj san u mašti.
Petar Pan je omiljen medju decom ne zato što ne raste, već zato što može da leti i bori se sa piratima. Kod odraslih je omiljen zato što i oni žele da budu deca koja se ne bore i nemaju odgovornosti. Ali ni jedan dečak stvarno ne želi da ostane dečak. Želja za moći goni ga i dalje.

 

bez „undo" opcije

Kada

I sometimes eat at a popular paladar, La Cocina de Lilliam, in Havana's upscale Miramar district. And whom do I find there? Diplomats, tourists, and other business owners. (José Luis Alonso: A Nation of Entrepreneurs?)

Kola se zaustavljaju u stambenoj četvrti sa jednospratnim porodičnim kućama. Iako su dosta oronule, kao i većina kuća u Havani, vidi se da su u njima nekada stanovali dobrostojeći pripadnici predrevolucionarne srednje klase. Sada je kvart, međutim, nalik mnogim drugim delovima grada, sa rupama na kolovozu i rupčagama na trotoaru, između kojih se deca probijaju igrajući bejzbol. Urbana geografija Havane, pogotovu kad se izađe iz turističkog centra, u sebi stalno donosi izazove nepredvidljivog. Ništa u toj ulici ne govori da se u njoj nalazi jedan od najčuvenijih kubanskih restorana, osim tri-četiri nova automobila sa privremenim tablicama koje se daju strancima i jednog sićušnog čoveka od šezdesetak godina koji sedi na šamlici na trotoaru poluotvorenih očiju.

Iza njega nalazi se zelena drvena taraba, sveže obojena, što je već samo po sebi anomalija koja može da privuče pažnju izvežbanom oku. Klimam glavom kratko u pravcu čoveka na šamlici, on ustaje sa nje, otvara vrata tarabe, i pokazuje na teška drvena vrata, očito zabravljena, koja vode u unutrašnje dvorište. Na vratima se nalazi interfon sa jednim dugmetom, interfon koji radi! Zvonim, i tridesetak sekundi kasnije masivna vrata se lagano otvaraju. Unutra je La Cocina (Kuhinja) de Lilliam.

 

 

 

 

 

 

Nikada neću zaboraviti suze malog Etjena, rođenog prije 6 godina u Londonu. Kingstone hospital, rekao mi je samo par dana ranije kada smo se upoznali. Etjen, od oca Radža i majke Kam. Porijeklom Indus, i na to mi je, prilikom upoznavanja, skrenuo pažnju. Mjesto boravka London, Richmond park. Kasnije ću saznati

Molim da mi neko otkrije čija je ova idiotska zamisao, 

Ćao kume!! Gde si?!Nadam se da je sve u redu tamo.

Ovde ništa specijalno.. puno snega, za sada jos malo posla a .. lepa iznenadjenje!

Znaš ko mi je došao u "mom" hotel??Budeće broj 1 na svetu! :-) NOLE DJOKOVIĆ!!

A sledeći subota Sale Djordjević.. na kraj nije bilo tolika tragedija da nisam otišao odavde?! ;-) 

Ti kako si? Kuda će da putuje uskoro?!Ili si samo spreman za odmor?! Nadam se da se vidimo opet uskoro! 

Ćao,Gavrilo

Ovo je pismo koje sam dobio od Gabrielea (kršteno Gavrilo, kako i sam sebe ponekad zove) pre nekoliko sedmica.  

Rien ne distingue les souvenirs des autres moments: ce n'est que plus tard qu'ils se font reconnaître, à leurs cicatrices./Nothing sorts out memories from ordinary moments. Later on they do claim remembrance when they show their scars. (Chris Marker: La jetée)

Pre petnaestak godina, jednog bečkog 24. decembra uveče, pitali smo se šta da radimo mi koji smo bez porodica, bez predbožićnih rituala, mi koji nemamo nameru ni sami da jedemo kod kuće, ni da idemo na ponoćnu misu. Bilo nas je troje; ja, jedan moj prijatelj koji je jednog leta osamdesetih došao na mesec dana iz grada Bowling Green u državi Ohio da predaje engleski u Salzburgu na mesec dana, i do dana današnjeg ostao da živi u Austriji, i jedna moja prijateljica rođena gde i ja, a koja sada živi u Americi, koja mi je tada bila u poseti. Otišli smo u kafanu u kojoj sam vrlo često obitavao za vreme svog života u Beču, Adlerhof, u 7. Bezirku (gradskoj opštini), u ulici Burggasse broj 51, čije se ime sa ulice ni ne vidi. Jedino što se vidi jeste fasadna lampa sa reklamom za malo poznato Schnaitl pivo.