Први пут сам почео озбиљно да размишљам на тему пензије. Изгледа чудно да је то дошло тек са 37 година, али је уствари логично да је то дошло тек сад кад сам почео да уплаћујем озбиљније суме у фонд. Потпуно свестан колико сам досад из разних фондова и буџета добијао, прихватам обавезу и част без трунке задршке, али како год да гледам на све то пензија као институција изгледа као реликт прошлости од којег ја, сва је прилика, нећу имати ништа, јер ће дотад већ сигурно бити успостављен неки нови друштвени договор. Ако је мени и мојој генерацији то било очигледно мање-више још пре почетка радног века, ранијим генерацијама није и многи су узалуд пројектовали свој живот и планове везане за ту врсту обавезне штедње и солидарног осигурања од неизвесности коју старење носи са собом, и сад се прилагођавају суровој реалности свако на свој начин. Та прича не може да се прича без освртања на тренутне демографске пројекције и њихове импликације. То је најгушће посејано минско поље у политици које (мудро) избегавају сви који се њоме активно баве, а тема је више него битна.

 Nekako u ovo doba svake godine spremam jedinu,  nazovimo je zimnicom. Kupim papriku za ajvar i onda one veće očistim i strpam u zamzivač, da budu posle za punjenje, a sve druge isečem na sitno i opet zamrznem. 

Ta sorta paprike nekako  ima poseban ukus i u koje god jelo je ubaciš, baš bude kako treba.

Prošle godine sam malo promenila, spremila manje toga, i manje paketiće. Računala da najmlađi

Bilo je to početkom februara 1942. godine. Držali su Nemci u jednom zatvoru u Srbiji veliku grupu komunista, koji su obavljali teške fizičke poslove. Mnoge od njih planirali su da streljaju tokom narednih meseci. Međutim, stigla je informacija da će u čast Hitlerovog rođendana, koji se približavao, jedan broj biti pomilovan. Šuškalo se da bi njih 20 moglo biti pošteđeno smrti. Ne bi bili pušteni na slobodu, naravno, samo bi ostali živi... do daljnjeg. Naredba o pomilovanju bila bi pročitana u poslednji čas, pred samo streljanje.

Međutim, kad se o nečemu šuška, to