Postoje mnogi razlozi zbog kojih ljudi pišu blogove. Jedni da komuniciraju, drugi da se "ventilišu", da sretnu druge ljude, da se pokažu, neki zato što im je dosadno, neki da budu anarhični, da budu odvratni, da kultivišu neke političare i slavne, ali je očigledno da ljudi koji pišu food-blogove to čine zato što vole hranu i vole dobro da jedu. Ovo je jedan post sa mog food-bloga (crosspost), za koji spremam relaunch ovih dana , kad se završi redizajniranje. Tada dobijate link !

Hrana je jedna od osnovnih i zajedničkih potreba svih živih bića na svetu. Ona koju mi ljudi

E, ja sada, namerno, neću da kačim slike.

Zamišljajte:

Htela sam o tome kako svi mi kad nam

se sloši iz bilo kog razloga...kad smo "pod stresom",

umorni, zlovoljni...bolesni: potražimo utehu u hrani.

Svi. Bar ponekad.

Godine 1497. gospodar i kralj Portugala Manoel zvani Sretni odlučio prognati inovjerce iz svojega kraljevstva. Ta se suverenova naredba odnosila prije svega na brojnu i prosperitetnu židovsku zajednicu. Portugalcima Mojsijeve vjere pružene su dvije mogućnosti: primiti kršćanstvo ili otići. A nisu imali kuda. Ipak, mnogi su otišli. Drugi su se pokrstili a treći, najviše oni siromašniji, u strahu od nepoznatog ali i od kazne Božje, smislili su kompromisno rješenje.

Za slavu ću našim gostima spremiti :

Šarana punjenog spanaćem, šarana na pirinču i belom vinu, punjene lignje, pržene lignje, bakalar na "bijelo", škampe "a la Orsan", koktel od škampa, brodet od škarpine i brancina, blitvu, kelj na lešo, nabujak od karfiola, bob i boraniju na salatu, celer na salatu, pohovani celer, pohovane masline, pohovane bukovače, prebranac, suve leskovačke ljute paprike punjene pasuljem utopljene u gusti

Naš današnji gost-bloger je Vladimir Gošić, urednik pivskog portala Svetpiva.rs, dugogodišnji novinar i kućni pivar.

Kada prvi put posle dve godine uspeš da izdvojiš celu nedelju za godišnji odmor, a zatim ga i otkažeš jer si saznao da baš tih dana "pada" Great British Weekend, budi uveren da se radi o zaista važnom pivskom festivalu! I ne samo meni.

Florens je u svakom pogledu temeljna žena.

Kada se, sa svojih metar i osamdeset i stotinak plus kila, prvi put pojavila na vratima naše sobe, moj prvi utisak je bio - pouzdanost. I zaista - šta god radila, Florens je to radila svesrdno i temeljno. Ako je čistila sobu - svaki komad nameštaja bio je pomeren. Ako se igrala sa mojom decom, unosila se u igru kao da joj od nje život zavisi. Kada bi stala i zapevala, zvučala je kao najuvežbanija operska pevačica.

Radila je kao sobarica u hotelu u kome smo se smestili odmah po dolasku. (Pronaći kuću u Gaboronu, i onda i sada, poduhvat je koji podrazumeva dugotrajno istraživanje i utrošak mnogo vremena i živaca). Kao i sve Mocvane, dočekala nas je toplim prijateljskim osmehom i ubrzo je postala moj prvi učitelj o Bocvani. Kako se samo smejala kada je pokušavala da me nauči da vežem ćerku na leđa i pronosam je po sobi, kao što to ona čini!

- Nya, Mma! Treba da je spustiš niže, da je nosiš na zadnjici!

- Ali, klizi mi!

- Ee, Mma! (kritički pogled prema donjem delu mojih leđa) Treba da se podgojiš, da imaš mesa, a ne tu spljoštenu, englesku zadnjicu. To nije dobro za nošenje dece!

Dragi blogeri Novosađani -a takođe oni iz Kaća, Budisave pa i Temerina (zbog Milorada),

Srdačno vas pozivamo da nam se pridružite u knjižari “Most” 2. novembra u 19h (Zmaj Jovina 22) na promociji jedne lepe knjige.  Na ovom blogu sam objavila nekoliko priča svog oca, a njegov trud i upornost da u nedostatku laptop-a piše u tefter na kolenima  doprineli su  tome da na stranicama ove knjige (a nadamo se i u subotu pred vašim očima, uz dovoljno mašte u 3D projekciji), vaskrsne jedno predivno selo iz srca Nacionalnog parka Plitvička jezera, i svi njegovi stanovnici, Krajišnici, iz tadašnjeg posleratnog doba.  Nisu ni slutili da će ih dečak iz susedne trošne kućice koji ih je pomno slušao i posmatrao, nanovo u sledećem veku oživeti i udariti pečat na smisao njihovog  postojanja na ovoj kugli zemaljskoj.