Danas posle pazara tout le Karaova (Crna dolina) se okupila u izletištu sela Čomlekči da gleda ljude koji, okupani maslinovim uljem, turaju jedni drugima ruke u kožne gaće iliti, pogađate već, pe(h)livane.

Sa tim sumnjama i strahovima, morate oprezno ljudi moji. Čačkanje mečke vrlo lako može da postane stvarnost. E, tako i ja...Težak sam baksuz.  Crk'o  fridž!  (Božemioprosti, liči mi  na ono od pre nekoliko desetaka godina,  kad je Pušenje reklo -  crk'o maršal ! Puj, puj...) Strepim nedeljama, vidim da ne hladi dobro, i eto...

Pa, gde sada pred slavlja, kad s tv-a najavljuju uskoro  proljeće u decembru, suncetizimskozubato, kad mi trebaš k'o lebac,  makar i takav star, i  sav erlav?!

Latim se pre neki dan da ga spremim i operem ranom zorom, jer će mi ovih dana trebati svaki kvadratni milimetar. Unutrašnjost mu njegovu ogromnu! Kad li...otvorih vrata, a iz njega me zapahne neka vrsta toplog fena, baš kao što je ovaj koji odjutros pirućka u Novom Sadu kad mu vreme nije,  naelektriše me elektrostatički momeeeentalno, a da mi je neko bio blizu, ne iskre, već bi kao prskalice prskali u duetu.  Proveravam lampice, kad ono -  ni bau, ne svetli ništa, njente, nating, nada...(paz' ovo, sve na N)

Eh da... Kanada, Australija, Novi Zeland, Sjedinjene Americke Drzave, i ostale sile osovine (razumes ti mene) napunise se nasih ljudi, u sirem smislu te reci, negde tamo u prvoj polovini devedesetih. A i kasnije...

I sam sam se nasao u Englesku negde u to vreme. Nisam vise mogao da izdrzim to hoce-padne-nece-padne, gotov-je-nije-gotov, devize-devize, i sva ostala ogranicenja slobode i prateca sranja, koja su tada verovatno teze nego sto bi trebalo padala jednom 20 something hodacu ulicama Beograda...

E sad, u to vreme, polovinom devedesetih, nekako i internet pocinje da uveliko promalja svoju glavu i slavu, pa se doslo do toga da je svakojaka susa i musa (gde ukljucujem i sopstvenu malenkost) uzela sebi za pravo da maltretira druge u cyber prostoru svojim (ne)vidjenjem sveta (i veka), a narocito u slucaju navijanja i politike.

Uzmimo da na dan-dva poželelite da živite kao junak iz neke knjige, šta bi bilo najlakše? Svakako ne Čendlerov Marlou, ili, još strašnije, bilo koji lik iz dela Dostojevskog. Kafka takođe ne dolazi u obzir iz očiglednih razloga. Ima i lakših slučajeva, ali ono što je često zajedničko mnogim junacima romana, to je da žive sami. Taj preduslov mi se ispunio istovremeno sa završavanjem čitanja knjige pisca koga imam na umu kao idealnog za početnike u disciplini

U spomen Vokiju, velikom majstoru i istraživaču kulinarstva

Moja žena će se od muke nasmejati kad vidi da pišem blog o hrani. Zna ona da ja znam svašta da pravim, ali takodje još bolje zna da to ne pokazujem baš toliko često. Da ne kažem da bežim od kujne kao djavo od krsta. No, ponekad me uhvate pundravci i rešim da sprčkam nešto jednostavno a ukusno (čuj: "ukusno" - pa ko još pravi bljutavu hranu sem kuvarica u vrtićima i dečijim odmaralištima) ili me društvo navuče da se pokažem u punom svetlu i spremim jedan od široke lepeze svoja dva specijaliteta.

Svaka samoposluga u okolini nudila je odličan izbor svih vrsta sireva: domaćih austrijskih, i onih uvoznih što su stizali iz Francuske, Italije, Holandije, Nemačke i komšijske Švajcarske. Gaude, edamera, trapista i kamembera, pakovanih na najrazličitije načine i one u rinfuzu.
Feldkirh je - kad rekoh "domaćih austrijskih" a kao mesto zbivanja  -  naime gradić u Forarlbergu, najmanjoj i najzapadnijoj austrijskoj republici smešten uz samu granicu sa Lihtenštajnom i otprilike na početku doline stare Rajne koja teče do Bodenskog jezera.
No izbor svakog pravog Montafonera, gde god da se nalazi a to može da obezbedi, jeste Montafoner Sura Kees.

Da, upravo tako zvuči Montafoner Sauerkase na tom čudnom dijalektu koji je mešavina nemačkog i retromanskog, u dolini nekada divljoj a sada bajkovitom skijaškom raju, koja se pruža petnaestak kilometara uspinjući se polako od Bludenca uz Silvreta Hohalpenštrase sve do pasa na preko 2.000 metara nadmorskevisine kojim se prelazi u Tirol. 

Ali, nisam hteo o tome, bar ne sada.

Slabo se kod nas jede riba, obično samo kad se posti a i onda se ljudi preganjaju jel baš mora. Kao i za svako drugo jelo, najveće je umeće da se spremi a da na kraju rezultat ne bude "samo riba". S obzirom na smanjen izbor sveže ribe kod nas, izabrao sam nešto što svako može da napravi a i nadam se da ne bi trebalo da bude toliki problem da se nađe sveža pastrmka. Pored toga ide i prvi maj pa malo da se napravi pauza od "teškog rada" i prvomajskog uranjanja.

Ja ovde nisam koristio pastrmku

Naš današnji gost bloger je Ognjen, provereni pivopija i jedan od partnera u organizaciji festivala britanske hrane i piva, GREAT British Weekend, koji će biti organizovan od 12-14.septembra u Mikser House.

Za života mi je pitanje iz naslova postavljeno nebrojeno puta, od strane prijatelja, poznanika, koji su upoznati sa mojom pasijom ka pivu a pogotovo u poslednjih deset meseci od kada smo otvorili pab/bar "Samo pivo".

Na ovo pitanje je istovremeno i lako i teško dati dobar odgovor. Nema razlike od pitanja poput: koji je najbolji film, najbolji bend ili album, koji je grad najbolji za život... Odgovor je uvek samo kod onoga kome je postavljeno, ono što je meni sjajno nekom bi bilo onako, nešto što je meni tipa "sad i nikad više" nekome će biti božji nektar. Mnogo je faktora koji utiču na odluku, npr. raspoloženje, šta ste jeli pre toga, vremenski uslovi, lokacija.

Sirijska opozicija iliti rogovi u vrećama

S kim divaniti?

Oni su objasnili da su međunarodni posmatrači tokom njihove misije bili u stanju da naprave polu-sveobuhvatni (sic!) pregled naoružanih grupa aktivnih u tim oblastima. [naglašavanje moje, uzgred ne znam kako bih drugačije preveo kontradiktornu reč semi-comprehensive, otvoren sam za predloge]

"Sada barem znamo glavne grupe i ko je za njih odgovoran. Istina je da one nemaju jedinstvenu komandu ili jasnu strukturu, ali znamo ključne ljude. Zbog toga verujemo da bi mogli sarađivati sa njima korak po korak," rekli su.

Ovo je bio odgovor Kofia Anana i tadašnjeg šefa tadašnje posmatračke UN misije u Siriji, generala Roberta Muda, na pitanje Bašara el-Asada, (još uvek) predsednika Sirije, "a sa kim ćete pregovarati na drugoj strani?"

Uopšte ceo taj razgovor, koji se desio 9. jula, kako ga je preneo libanski sajt alakhbar je... pa... poučan.

Bio na kvori zanimljiv tekst, pa k'o velim da podelim, jer se bavi pitanjem koje dosta aktuelno u Srbiji. Često se, kad se priča o Srbiji, pominje kako je to ovakva ili onakva zemlja i često su tu ljudi potpuno u pravu. U tom smislu, mnogima je Srbija kao postala neki simbol korumpiranog društva i često se vajka kako bi bilo lepo kad bi Srbija bila organizovana kao, ne znam, neka zapadna zemlja. Kad je organizacija društva u pitanju, onda se ista, društva, mislim, sreću sa nizom jako kompleksnih pitanja i tu je onda interesantno videti kako Srbija stoji u odnosu na neke druge zemlje