In August 1997 Dodi Al Fayed and Princess Diana visited, twice, the luxury jewellery boutique of Alberto Repossi in Monte Carlo. After her second visit, Diana left with a catalogue containing details of a selection of engagement rings, crafted according to the customer’s special wishes. The ring chosen was a band of yellow and white gold, with four triangular

Kažu da je blog lični dnevnik, pa onda neka bude.

Imala je tada samo nekoliko meseci života više od mene. Upoznali smo se u selu. Došla je početkom tog leta kod svoje rodbine. Ja sam svako veče posle celodnevnog posla po njivama trčao na košarkaško igralište u školskom dvorištu da proverim ima li ko bolji, a ako nije bilo onda bar da potvrdim svoje mesto na tronu.

Svi su je gledali kao uobraženu Beograđanku što nikako nije bila ali je na fin način puštala sve oko sebe da misle šta hoće totalno ignorišući zle jezike.

Вратио се СПС
К`о да никад није ни одлазио
Пензије деле к`о лопатом а вреде све мање

Познато?
Новинара (упадљивог неистомишљеника) мало ишипкирали у јавности

Познато?
Не детаљи. Тенденција.
У међународној политици терамо неку своју причу,
Коју једино Руси (НИС) и Кинези (мост) разумеју

Познато?

Otvoreno pismo minuskulnim neprijateljima filozofsko-politickog i pravnog Diskursa nad Diskursima Vuka ibn Mudrost Al Promisao Jeremica, Ministra inostranih poslova, Filozof-naturalis-a, Kozmo-futurologa extraordnaire i Pretece Misli (sui generis).

 

Koristeći omiljenu novinarsku frazu, velikim slovima izjavljujem, da o bardu jugoslovenskog glumišta, velikom Zoranu, ne mogu da napišem ništa!

Ko sam ja da o Njemu bilo šta kažem?! Nisam ga upoznao, video sam ga četiri puta, od toga dvaput na sceni... Kao klinac iz Zaječara, sin čoveka koji se družio sa Zoranovom ekipom, mnogo sam slušao o toj legendi, ali pored priča svih ljudi koji danas tvrde da su baš oni sa Njim bili kao nokat i meso - ja nemam šta da dodam. Ali ispričaću vam priču o Miki Šćekiću, poslednjem zaječarskom boemu.

Utrčavam u kuću vrativši se iz škole, gladan naravno, i taman kad sam pošao u inventar frižidera čujem iz sobe žagor i smeh. Ulazim i vidim mog omiljenog čika Miku, pije viski i priča, moji matori se smeju, a na televizoru se pokreću neke jako lepe slike. Nekim ne baš uobičajenim kanalima te 1981. u našu kuću ušao je video-rekorder, jedna ogromna, čudesna naprava. Čika Mika je doneo kasetu sa svog puta u Los Anđeles, a meni se činilo da su snimci sa neke jako udaljene planete. Priča čika Mika mojim roditeljima kako je izašao jednog jutra do trafike da kupi cigarete, ali je usput svratio do svog omiljenog Hajduk Veljkovog konaka. U kafani nije bilo poznate publike, pa je posle kratkog pića čika Mika rešio da „skoči" do muzeja gde je radio i o trošku države čuje svog prijatelja Branu Fusa u Americi. Ovaj mu reče da je baš kupio karte za Lejkerse koji sledećeg vikenda igraju sa Sansima i da bi super bilo kada bi Mika došao na utakmicu. I tako, sede čika Mika u prvi autobus do Beograda. Kupio je kartu za LA i tamo proveo neverovatnih deset dana. Ženi i klincu se, naravno, javio čim je izašao iz aviona, ali njegovu divnu suprugu, profesorku u srednjoj školi, više ništa nije moglo da iznenadi.

dvadeset prvog jula ove godine u petnaest časova biće dvadeset i pet godina od smrti zorana radmilovića. 

u dvanaest časova, u podne -  biće postavljena  spomen ploča na jednom velikom stubu ispred zgrade u kojoj smo živeli.

najavila pre nekih mesec dana, ali evo ću ponovo za one koji bi hteli da dođu a zaboravili su ili nisu čuli, uz žaljenje što neki neće doći a hteli su (nego su sad već otišli nazad svojim kućama u belom svetu) 

 

 

 

...budućnost je nenapisana, zbogom andergraund!

Gospon Marković Saša,
deran anonimac iz Paviljona,
poput slavnih starih krstaša,
sledeće je čudo posle Vavilona!

 

Napustio nas je još jedan autentičan čovek

bio je umetnik, novinar, društveno-politički radnik, radijski voditelj, performans majstor, a bio je poznat i po pseudonimima "Mladoženja" i "Bambus".

jbg najbolji odoše

 

Ove godine se obeležava 80 godina od rođenja velikog pisca i velikog čoveka Borislava Pekića. Ovog meseca je i 18 godina od kada nas je napustio. Meni je Pekić uvek bio najomiljeniji pisac. Uvek imam bar jednu njegovu knjigu pored kreveta, za uveče pred spavanje. "Besnilo" ne znam ni sam koliko puta sam pročitao. O ostalim delima i da ne govorim.

Razlog ovog posta je blog koji je postavila njegova žena, gospođa Ljiljana i zbog čega sam joj neizmerno zahvalan. Želeo sam sa vama da podelim ovaj prijatan kutak u nadi da ćete se i vi tamo lepo osećati.

Obavezno posetite blog http://borislavpekic.blogspot.com/

 

 

 

 

 

 

Nažalost do gospođe Ljiljane nisam uspeo da dođem da bih je zamolio za dopuštenje da ovde objavim bar jedan tekst od mnogih koje možete naći na blogu. Nadam se da će mi gospođa Ljiljana oprostiti što ću jedan tekst sa bloga preneti ovde.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AFE­RE, I KAKO IH STE­ĆI