Naizgled nema puno sličosti između sudbine ove dvojice košarkaša. Igrali su za suprotne strane večitih. Živeli različite živote, stradali na različite načine, razlikovali se po temperamentu. Nisu bili slični ni kao igrači. Kad je jedan nesrećno okončao karijeru, drugi je započeo. Jedan je bio deo vesele i šarene slike osamdesetih, drugi je sijao u mraku devedesetih.

Vratio sam se iz popodnevne školske smene i zatekao roditelje koji gledaju vesti o nekoj pucnjavi. „Pucali su ti na ovog iz Partizana", rekla mi je keva, a ja sam skamenjen na televiziji gledao slike Harisa Brkića (o tome šta je on osvojio i kako se bore za njegov život). Jedva sam uspeo da odem do svoje sobe gde sam nastavio da pratim šta se dešava. Sa suzama u očima, u sobi punoj njegovih postera, čekao sam svaku vest i nadao se da će se nešto promeniti i da će sve biti ok. Pa čak, i da više ne igra košarku.

           Početak prvi:
           Nakon što sam obavio sve što sam imao da obavim, šetao sam se po ulicama Beograda, onako kako se po njima nisam dugo šetao, bez slušalica u ušima, bez problema, bez razmišljanja, bez plana; skretao sam tamo gde sam osetio da bi trebalo da skrenem, tamo gde nisam dugo skrenuo ili gde nisam nikad skrenuo. Takva se popodneva mogu opisati jedino kao blaženo neispunjena; to je

"Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti."

        Milorad Pavić [1929-2009]

  ...

[Na ovom mjestu ću u narednih 7 dana ostavljati poneku riječ, stih, pasus, nešto. Možete i vi.]

[B]

Sećate li se usvojenih odluka na Drugom zasedanju AVNOJ-a?

Smrt fašizmu - sloboda narodu! 

Selica_nena o 29.11.

OBAVEŠTENJE
Sahrana Vujice Rešin Tucića je u utorak, 1. decembra, u 14:15h na Novom groblju u Novom Sadu.
Komemoracija će se održati istog dana, u 11h, u Studiju M u zgradi Radija Novi Sad.

Jako je teško bilo šta napisati o svom učitelju, mentoru i prijatelju u trenucima kada me slama bol i tuga zbog njegove smrti, dok mi se pred očima ređaju slike zajedničkih trenutaka i nižu sećanja na njegove stihove, reči, razmišljanja, savete, koji su i mene, u velikoj meri, oblikovali kao čoveka i stvaraoca.

U takvom stanju, dok istovremeno razmišljam i brinem za njegovu voljenu porodicu, suprugu Nadu, sina Sinišu i kćerku Tanju, koji su i moji prijatelji, nedostaju mi reči da tačno opišem Vujicinu ljudsku i umetničku veličinu. Pokušaću to da postignem tako što ću u komentarima Bloga postavljati njegove pesme, tekstualne, vizualne i fonetske, koje su uz Vujičino izvođenje dovodile publiku do smeha i suza od smeha. Bio je majstor izvođenja svoje poezije koja teško može da se u potpunosti doživi samo čitanjem, mada i tako funkcioniše besprekorno za one koji znaju da čitaju. Znati čitati za Vujicu je bilo važnije od znati pisati.

„Dragi sugrađani, ne možemo pobeći od osude istorije"

To je on rekao. Abraham Linkoln je to rekao.

„Dragi sugrađani, ne možemo pobeći od osude istorije. Nas, iz ovog kongresa i ove administracije će zapamititi, bez osvrtanja na naše osobenosti. Nijedna lična značajnost, ili beznačajnost ne može nas nijednog poštedeti osude. Vatreno kušanje kroz koje prolazimo će nas obasjati u svetlu časti ili besčasti sve do zadnje generacije. Svima nama, ovde prisutnima, darivana je u isto vreme i moć i odgovornost." (Godišnje obraćanje Kongresu, 1. decembar,

Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.

Budimo ljudi iako smo Srbi.

Čovek je biće koje može Boga