Srebrenica danas - ili kako da, zahvaljujući budalama, odete kao Vučić a vratite se kao žrtva!

     Jurošnja vest o smrti Umberta Eka zatekla me je, kako se to obično kaže, potpuno nespremnu. Poslednjih godina, pa i meseci, bio je toliko aktivan, objavljivao knjige i pisao za svoje redovne novinske rubrike, kao da je žurio da što više započetih poslova (a bilo ih je na pretek!) obavi. Nadala sam se da će još dugo biti među nama, da će biti još seminara na kojima ćemo mu mi, njegovi prevodioci, predočavati na kakvim smo slatkim mukama dok prevodimo njegove tekstove...

U ponedeljak uveče je u svojoj 100-oj godini preminula Mip Gi (Miep Gies), poslednja preživela među zaštitnicima Ane Frank (Anne Frank) i žena koja je sačuvala njen dnevnik, živi spomenik stradalima tokom Holokausta i strahota Drugog svetskog rata.

Gospođa Gi nije tražila priznanja za to što je, zajedno sa svojim suprugom i troje drugih, skrivala Anu Frank, njenog oca, majku, stariju sestru i četiri druga holandska Jevreja tokom 25 meseci nacističke okupacije Amsterdama. Ali njen plemeniti čin je postao poznat u javnosti tek nakon objavljivanja njenih memoara.

Kada je Gestapo otkrio skrovište u kancelariji Otoa Franka, 4. avgusta 1944. i uhapsila osmoro stanara koji su se tamo skrivali, iza njih je ostao samo Anin dnevnik. Rukopis pripoveda o životu u toj prostoriji iza pokretne police za knjige i o intimnim mislima i nadama mlade devojke. Gospođa Gi je spise skupila i sakrila ih, nepročitane, nadajući se da će se jednog dana Ana vratiti i tražiti ih natrag.

Пошто сам управо стигао из Оџака, места у ком се данас одржава празник демократије - ево само пар цртица карактеристичне атмосфере са лица места:

- читав град и околна места (дрвеће, куће, капије, помоћне просторије, излози, саобраћајни знаци...) излепљени изборним плакатима, углавном са ликом главног изборног фаворита и највероватније и новог градоначелника у народну познатијег по имену: "Вучић за Оџаке"

Kažu, "gasi se poznata televizija". Kada mi je odstreljen tadašnji urednik, rešio sam - i ostvario to, da napustim zemlju. Potom sam bio glup da se vratim. Sada ... kao da je bilo nekad...

Imam blagi utisak da su godišnjice bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, od pada Berlinskog zida na ovamo, zapravo jedini datumi kada se i oni manje zainteresovani za temu nuklearnog raz/na/oružanja sete još uvek itekako postojećih nuklearnih arsenala. Ta smirenost sveCkog javnog mnjenja svih ostalih 363 dana godišnje je veliki kontrast u odnosu na hladnoratovsku histeriju, kada je mogućnost nuklearnog armagedona čučala u nekom uglu svesti svim posleratnim generacijama.

Ono što mene zabezeknjuje je da za tu odjednom nastalu smirenost nema apsolutno nikakvog razloga u realnosti. Naime, dojučerašnji neprijatelji nisu odustali od svojih nuklearnih arsenala. Osim neke razmontirane simbolike oni su još uvek tu, još uvek na 10-tominutnoj pripravnosti.

LaDonna Adrian Gaines (31. decembar, 1948 – 17. maj, 2012), poznatija kao Donna Summer.

U svojoj karijeri, dugoj preko trideset godina, Dona Samer je imala 14 singlova na prvom mestu Bilbordove top liste, 12 zlatnih i platinastih singlova, pet Gremi nagrada, šest Američkih muzičkih nagrada, dva dupla platinasta albuma, jedan platinasti album i osam zlatnih albuma.

Njena pesma "Last dance" osvojila je Oskara i Zlatni globus. Ona je prva žena koja je istovremeno imala i album i singl na mestu broj jedan Bilbordove liste, uspeh koji je ponovila i nekoliko mececi kasnije. Prva je žena koja je imala tri dupla albuma na prvom mestu (Live and more, Bad girls, On the Radio), prva je žena koja je u jednoj godini imala tri singla na prvom mestu (Hot stuff, No more tears, Bad girls), prva je umetnica koja je koja je prodala maksi singl u zlatnom tiražu, prva je u istoriji koja je dobila Gremi nagradu u kategoriji "Best rock female vocal performance", prva je dobila Gremi nagradu u kategoriji "Best disco recording", u grupi je prvih umetnika koji su ušli u „Dance Music Hall of Fame“ zajedno sa grupom „Bee Gees“ i Berijem Vajtom.

Pre godinu dana je otišla Tanja.

Čini se da je nema mnogo duže od te jedne godine. I da je istovremeno ta godina prošla kao tren.

Čudno je vreme u kome nema nekoga ko je našim vremenima uvek pripadao. Bio tu negde.  Činio se neodvojivim od postojanja. Prosto, bio deo nas i vremena u kome živimo.

I sad ga više nema.

A to je tako nestvarno, iako stvarnost ne laže.

Lažu sećanja koja ne mogu da umru.

Naročito ona poslednja, ona koja odbijaju da se utope u mraku zaborava. I uporno žive u sitnicama. Pomisliš da više nema Tanje, i samo ti bljesne njen osmeh i poluzatvorene od smeha oči. Tako se ne smeju onih kojih nema.