Ende, nema više. HP klub je u komi već 4 mjeseca, a izgleda da je donešen i sudski nalog da se iskopča sa aparata. Možda, jednom, a možda i već uskoro, vaskrsne na nekoj drugoj adresi, ali u ovoj inkarnaciji i u ovim prostorijama gdje smo rezidentovali  tolike zime i godine, i gdje smo se  osjećalii kao kod kuće, a čiji nam je šank predstavljao centar svemira, više ga biti neće ...

Želim, još jednom, da se zahvalim svim ovdašnjim blogerima  na podršci u našoj  borbi kojom smo tada, na kratko, odbranili svoje mjesto na drugačijost.

 Ok, neću sad da bedačim i  lamentiram nad lijepom mi prošlošću, već ću, naprotiv, da se prerušim u dj-a izbijele i puštam malo od muzike karakteristične za to neko vrijeme:

... jači od onog tko nas tlači, pjevat ćemo pjesmu pobede.

Jer to mrzim.

Duboko me je ražalostila tužna vijest, koja je danas stigla iz Beograda, da je jutros naš poznati muzičar i slikar, Dalibor Popović Mikša (1980-2017), nažalost preminuo od poslijedica srčanog udara. Mikša i ja nismo bili prijatelji, ali smo se poznavali preko zajedničkih drugara i redovno sretali i pričali najčešće na njegovim mnogobrojnim svirkama u Banjaluci (posebno mi je draga jedna brucošijada na Tehnološkom fakultetu) i u Prnjavoru (u Domu kulture i u pabu 5 Lampi). Veoma sam poštovao rad njegovog matičnog rok benda Tattoo iz Prijedora, sa kojim je jedne godine osvojio Zaječarsku gitarijadu i u kojem je stvarao autorske pjesme kao pjevač i gitarista a posebno mi se dopadala njegova uloga saksofoniste u odličnom banjalučkom fjužn džez sastavu WD40 (Tovirac, Stupar, Boček, Gaćeša i Mikša).  Te njihove višesatne raskošne svirke prepune odličnih improvizacija rijetko sam propuštao a zahvaljujući Liboru, gitaristi i zajedničkom prijatelju, na njihovom repertoaru našla se i jedna tema koju sam komponovao i koju je Mikša izvodio na saksu. Sjećam se, nakon jedne svirke u kafiću Mr. X mi je prišao sa srdačnim osmijehom na licu, pružio ruku i rekao: "Odlična tema, svaka ti čast!" i to je do dan danas ostao možda najveći kompliment koji sam ikad dobio kao muzičar.  Prateći njegov slikarski rad, za Mikšu sam jednom prilikom napisao da je jedan od najtalentovanijih ljudi iz moje generacije a to i dalje iskreno mislim. Njegovi akvareli koje sam pratio preko interneta a koji su izlagani na brojnim izložbama, redovno su me ostavljali bez daha. I dok smo mi daleko manje talentovani pokušavali da eto nešto tu i tamo napravimo on je to prosto živio i bio.  I u muzici i u slikarstvu, sa podjednakom strašću i ljubavlju prema stvaranju. Danas je zaista tužan dan posebno za nas s ove strane Drine, za našu kulturu i umjetnost jer je otišao jedan od najboljih. Moje iskreno saučešće njegovoj porodici, prijateljima, kolegama i sabraći iz grupe Tattoo.

Цури ми нос, сузе ми очи, кашаљ... То се зове срећан човек... На 35 степени у августу назебеш... Ем ти је врућина, ем цури нос... Шта ћу да радим у новембру... Добићу упалу плућа овако килав...

 Pripadnici Gardijske brigade Vojske Srbije i Crne Gore Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević ubijeni su 5. oktobra 2004. godine, dok su bili na straži u blizini podzemnog objekta "Karaš" u Topčideru.

Poštovani,

čitaoci ovog bloga, o najvećoj tragediji u Smederevu iz 1941. godine, na ovom blogu, pisao sam nekoliko puta. Pošto su se javljali čitaoci iz raznih krajeva Srbije, koji su te događaje komentarisali i dali predlog da se ove godine 05. juna 2013. godine u Smederevu održi komemoracija žrtvama ove velike tragedije, ovde pišem ovaj tekst kao 

J A V N I  P O Z I V

зове ме покојна баба да ме подсети да однесем њене лекове, у ствари лекове који су јој били вишак, комшији здравку јер се здравко, упркос имену које тако нешто није најављивало, разболео и то од оне најтеже болести, којој се име не помиње и од које се умире, није живот мада живот јесте сексуално преносива болест са сигурно смртним исходом, али није живот то што је здравка задесило, слабо је здравко од живота боловао, довољно је рећи да је болест тешка, да је покојна баба боловала од исте а сад је покојна иако је пила те неке лекове а накуповала их је мало више, да јој се нађе а није јој се нашло, умрла је, па је преостало а она сад жели да ја те лекове однесем здравку и да му кажем да му их је баба оставила, њој нису помогли а њему ето можда хоће, па ја нисам сигуран како ће здравко реаговати јер мало је то незгодно, препоручивати му исту терапију којом се лечио и покојник.

Bogdanka i Branko

Njegov skok sa Brankovog mosta u ponedeljak, 26. marta 1984. kao da je nagovestio ono što nas čeka: novokomponovani vođa, ratovi, sankcije, beda, pljačka društvene imovine, ratni huškači i ratni profiteri...

Supruzi Bogdanki ostavio je oproštajnu poruku, u kojoj je, između ostalog, pisalo: „...Zbogom lijepi i strašni živote!"