Ovo će biti nabacano, jer sam se iznervirala, a kad sam nervozna možete da me hvatate i na zareze, na rusofilstvo, na antiamerikanstvo, na nepromišljeno, a napisano...baš me briga. Juče je kreten, kao što to obično biva pametan, povučen i u tegobama sam sa sobom, ušao naoružan do zuba u školu američkog gradića za koji jedva da je ko čuo sem onih koji u njemu žive, i pobio 20 dece. Brojkom 20 jer se tako bolje vidi. Dece stare od 5 do 10 godina. Ceo razred dece je pobio. Zamislite 20 dece ispred vas. Pobio je i 7 odraslih, njega ne računam, među njima i učitreljice koje su pokušale svojim telima da zaštite decu. Ubio je i svoju majku, bivšu učiteljicu, koja je i kupila pištolje kojima je pobio jadnu decu.

Taj masakr je samo jedan u nizu. Nema ni pola godine kako je ludak utrčao u bioskop i za sobom ostavio mrtve. I tako svako malo utrči neki neshvaćeni, a naoružan do zuba i pobije šta mu se na nišanu nađe. U trgovačkom centru, na fakultetu, školi, raskrsnicama...Ceo svet se zgrane, vest je par dana prva na listi najvažnijih, saučešća i suze...i opet.

 

    

gosti : gordanac, MightyNora, JJBeba, man ray loves me, Gorstak, Jelena Milić, margos 

gordanac :
"..Dan kojim se obeležava pobeda nad fašizmom je dvostruki dan – i Dan vojne pobede, dan sloma fašističke industrije smrti i mržnje koja je opustošila Evropu, i Dan te iste Evrope. Dan kad su pobednici (po prvi put otkad se tako uspešno ubijamo po planeti), razumeli da su ljudi uvek sposobni da ništa ne nauče

 

  

Умро Драгољуб.
Који Драгољуб?
Онај што је скупио гомилу клинаца с добошима, да тако марширају улицама.

U Rovinju je preminuo književnik Mirko Kovač s kojim sam pre dve godine napravila intervju za NIN, koji sada, ovde, prenosim u ime sećanja na pisca. Po završetku intervjua smo se neko vreme dopisivali na razne teme. Na primer, ja sam želela da napravim seosku biblioteku na plaži u istarskom gradiću Premantura, a Mirko me je u tome zdušno podržavao. Moje saučešće porodici i posebno zajedničkoj prijateljici Daši Drndić, koja me spojila sa književnikom i omogućila da nekoliko dana u njegovom domu u Rovinju razgovaramo. Mirko Kovač mi je pričao mnogo stvari koje prevazilaze format i sadržaj intervjua, recimo, da je do skora voleo da vozi bicikl po Rovinju, ali i ono što je ušlo u intervju, poput rečenice da "pisac nema drugog testamenta osim svojih knjiga".

 

 

Da se razumemo, Šešelj nije uzrok - on je simptom i posledica moralno zapuštenog društva u kom su razni "Šešelji" kao takvi uopšte mogući. Ponekad čak i poželjni. Društva iz kog su amputirani solidarnost i stid, u kom se pristojnost tumači kao slabost, zločin isplati a bahatost smatra snalažljivošću i preporukom za institucionalno napredovanje.

Svako društvo koje nije u stanju da se razračuna i obračuna s vlastitim "Šešeljima" na kraju se, logično, i samo pretvori u rijaliti svinjac - u čijem se blatu zadovoljno valjaju njegovi "političari". Sasvim je logično da u tom svinjcu Šešelj najbolje pliva i da se u njemu oseća najprirodnije. Zato, još jednom, tema nije Šešelj - nego društvo koje ga je izrodilo, omogućilo i koje ga i danas toleriše, povlađujujući njegovoj pervertiranoj potrebi da nas iznova skandalizuje. Uostalom, šta bi preostalo od Šešeljevog jeftinog cirkusa da je on danas bio bojkotovan? Ili da ga je pred Hrtkovcima, umesto pedeset novinskih ekipa, recimo dočekalo najmanje pet hiljada iskrenih antifašista i antifašistkinja koji bi stali pred njegovu podnadulu mešinu i jasno mu poručili: Dalje nećeš moći!

Osim što sam ponosna što ovaj video gledam na svom računaru marke Apple - dakle ja koja marke bilo čega ne volim, ne nosim i izbegavam -  želim video da podelim sa vama. Baš danas, dvadeset godina posle devetomartovskih demonstracija. Koje nisu ili jesu uticale, na različite načine, u manjoj ili velikoj meri, na živote svih nas. Koje jesu ili nisu bile odluka. 

Tog devetog marta 1991. odlučila sam, definitivno, da neću studirati prava i da je moja advokatska karijera okončana pre no što je i počela. Tih dana, na neki čudan način kroz učešće u plišanoj revoluciji, došla sam do toga da od prava u ovoj zemlji neće biti ništa, još dugo. Od pravde takođe. I opredelila sam se za ono što volim, a za šta sam mislila da mi neće pojesti džigericu - glumu. To je bio taj moj izbor, iz ljubavi. Posle se ispostavilo da su mi džigericu pojeli i gluma, kao neizvestan posao koji zahteva puno strpljenja - i pravo, kroz život u državi koja se njime nije mogla podičiti.

Otišao je Pol, ali su nam ostali Ben Kvik, Brik Polit, Edi Felson, Čens Vejn, Buč Kasidi, Henri Gondorf, Fast Edi Felson, Volter Bridž... Hvala mu.

 

 

Stajao sam na uglu Dobračine i Cara Dušana, veče je bilo umereno sveže i suvo, tramvaj broj 2 klatio se ka Zoološkom vrtu, svetla u Prvoj beogradskoj bila su delimično pogašena, jedan pas je stajao kod semafora i gledao u mene, a ja sam stajao i gledao u psa.