Uveren sam da se Ivan Ivanji neće naljutiti što sam preuzeo njegov naslov kao i deo obimnog članka objavljenog u Vremenu broj 1274 od 4.juna 2015 godine.

Na strani broj 30 pod podnaslovom KRIK U MOJE IME, Ivanji piše: Celi naslov onog što smo videli glasi: Nevidljivi spomenici – priručnik za čitanje grada – dokumentarna predstava o sećanju na Drugi svetski rat, antifašističku borbu i holokaust u Beogradu. Prvi utisak je da je poruka strašna, doslovno se kaže da nismo ponosni na naš grad, gde su spomenici nevidljivi, nismo ponosni

 

Ovaj tekst sam napisao i pročitao na komemoraciji 2013 godine u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Objavljujem ga sada na blogu i obaveštavam vas da će se retrospektivna izložba Đorđija Crnčevića otvoriti 24. Novembra 2015 u 19 sati u Kući legata u Knez Mihailovoj ulici.

Đorđije Đole Crnčević je rođen 1941 a umro je 2013 godine. Bio je, ne samo po mom subjektivnom sudu, jedan od najboljih vajara koje su ovi prostori dali!

Šta je život do šačica peska!

Prošao je još jedan 1. april.

Dan šale(?).

A šala (kao i batina) ima dvije strane...onaj ko vrši radnju i onog nad kome se vrši.

A ironija nekad zna da bude baš surova.

Moja baka je rođena 1920. godine kao jedinica (od roditelja jedinaca, imala je predispozicije da postane razmažena) i detnjstvo i mladost je provela u Zemunu.

Pričala je kako je išla u školu, kako su ih druga deca zadevala "Rac, Rac – magarac", kako su "prečanska jela grozna", kako se često išlo "na igranke", kako je njihov radio Telefunken nadjačavao

 

Menjanje istorije i mnogih činjenica koje tu istoriju potvrđuju ili osporavaju je već mnogo godina aktuelno ovde, u Srbiji i to prema potrebama onih koji dođu na poziciju vlasti bez obzira da li su vlast osvojili silom a to se zove putem revolucije ili su demokratski izabrani od naroda. Oduvek je ovde istorija prilagođavana vlastonoscima pa da se tema ne bi širila u beskorisno podsećanje na vreme i događanja od Nemanjića ka ovamo, da gledamo od Drugog svetskog rata do ovog današnjeg datuma.

Otišao je još jedan moj idol. Otišla je doktorka za montažu. Hvala ti Dede što si pokazala kako se prave filmovi.

Danima razmišljam o tome. Petnaestak ljudi željnih normalnog života svoj kraj je pronašlo u reci pokušavajući da iz Srbije uđu u Mađarsku. Građani Srbije. Većinom deca.

Ne postavljam ja pitanje da li je u Srbiji trebao da se proglasi dan žalosti. Za mene bi to bila zloupotreba tuđe nesreće radi ostvarenja političkih ciljeva. Bilo bi to jadno i licemerno. Bar ja tako mislim.

Ali mogli su bar da imaju minut ćutanja u skupštini.

Mediji su mogli da posvete više pažnje ovoj tragediji, a ne da se ponašaju kao da se desilo nešto negde u svetu, hiljadama

 

 

 

Zbogom Maestro i Hvala!

Ima jedna scena u prvoj epizodi naveliko reklamirane američke serije Firma (The Company), ne bih o seriji već samo o toj sceni, parafraziraću razgovor najslobodnije moguće! Mlada glumica šetajući pored vode (jezero, reka...?) dolazi do takođe mladog glumca, jednog od glavnih likova, koji sedi naslonjen na drvo i puši i kaže: Mrzim Leto! Kako neko može da mrzi Leto, zašto?, pita glumac. Zato što traje kratko, odgovara glumica. Moj čovek, žena, osoba...bravo, glasno uzviknem!

Kratko kume...mnooooogo

 

Kenguri sumnje,

Obrnutim redom,

Konzerve nežno otvaraju....