Ovog coveka sam jako cenio i danas sam jako tuzan. Svaki dalji komentar je suvisan. Bar sto se mene tice.

Svako jutro, trenutak pre nego otvorim oči, sekund pre uskakanja u ulogu za taj dan, pomislim - Možda će danas biti lakše...
Možda ne moram da donesem nijednu odluku. Možda neko drugi može da odgovori na pitanja šta da obučem i da li će tetka poživeti ovaj dan. Između trivije i tragedije smestim tri obroka i dve užine, osam sati rada i dva sata u prevozu, partiju Una, 138 crtanih filmova, poljubac za laku noć (ovo je scenario za dobar dan:)...i odem da se onesvestim.
Više ne umem da zaspim. Samo zatvorim oči

Ona nije više sa nama. Nije više sa svojim roditeljima. Nema je. I dok se rone on line suze nad detetom koje je ujedinilo Srbiju, ne mogu a da se ne zapitam, s kojim pravom smo je prisvojili? S kojim pravom smo od nje načinili simbol nekakvog ujedinjenja? I da li ćemo uspeti da iz ovoga načinimo nešto korisno, a ne samo spomen na jednu tužnu, neuspelu bitku čiji smo deo bili? Ako smo je svojatali, uzimali za simbol  nečega dobrog u svima nama, onda ne bismo smeli da se zaustavimo na tome. Dugujemo joj to. I ne samo njoj.

Nenad Bogdanović, drug moj beogradski, napustio nas sve danas.

Doživljaji, godine, događaji, slike, ljudi, energija, neponovljivost razgovora, oči i osmeh, čestitost, borbenost, poštenje, znanje i - Beograd.Njegov Beograd.

Sve čega se setim, izgleda mi malo i nedovoljno da stavim u reči za Nenada kojeg više nema.

Šta se radi sa uspomenama kad ti smrt otme druga?

Ćutiš.

Knjiga

Jasminka Kocijan (1959-2017)

Medju novinarskim darovima poznanstva i prijateljstva sa izuzetnim ličnostima svakako su najdragocenija.

Meni je novinarstvo poklonilo mnogo vrednih ljudskih bića, a medju njima dve izuzetne žene: glumicu Sonju Savić

Mart 1991.

Povremeni, prisni i razgovorljivi susreti sa fotografom Đorđom Vukojem,

autor:Jasmina Lekić

Vest da je umro Bogdan Tirnanić zatekla me na ulici.U stvari, poruka : sad je javila Dara, umro Tirke.

Ma koliko se znalo da je dugo i teško bolovao, smrt Tirketova me je jako pogodila.

Iz mnogo, mnogo razloga.

Odrasli u istom kraju, poznajemo se iz detinjstva.

Išli u Desetu beogradsku na Brdu, samo

Izgubili smo neprocenjivo mnogo.

Pozivam blogere da danas ne objavljuju tekstove koji nisu o Verici Barać.

Pozivam državu da proglasi dan žalosti.