Na početku, voleo bih da se razumemo: ovo nije tekst o Ivici Dačiću. 

Reformisani Dačić samo je povod ― iako mu se ne može sporiti da je potpunom rehabilitacijom SPS-a uspeo nešto što se koliko juče činilo kao mission impossible ― ovo je tekst o nama: nereformisanima, zaostalima u lošoj prošlosti, o nama (zlo)pamtilima, jednostavnije rečeno: kočničarima sveopšteg progresa… 

 Naš problem, naravno, nije toliko što je Dačiću oprošteno sve ― problem je u tome što nama nije oprošteno ništa.

Američki filmski institut ovaj film je proglasio najboljom komedijom svih vremena. Ono što se dešavalo tokom snimanja ništa manje nije zanimljivo.

1951. godine nemačka kinematografija izbacuje film "Fanfaren der liebe". Amerikancima se film dopada, dodaju malo pucnjave i svet 1959. godine dobija komediju "Neki to vole vruće". Za ulogu Šugar režiser Bili Vajldler je želeo da angažuje glumicu Mici Gejnor, poznatu po mjuziklima i odličnom pevanju. Međutim, studio je želeo da ulogu dobije Merilin Monro. Režiser i poznata glumica su vodili pravi mali rat za vreme

Mogu li se, u Beogradu i Srbiji, na prste jedne ruke nabrojati ljudi, poput Bogdana Bogdanovića, antifašiste, profesora, umetnika, humaniste, gradonačelnika Beograda... Pa ipak jedva da se našlo mesta za vest da je u toj i toj godini, preminuo u Beču. Možda zato što je bio redak, možda zato što je u II svetskom ratu, kao antifašista bio na strani partizana, možda zato što je bio humanista, možda zato što je bio kreativan, možda zato što su ga studenti voleli, možda zato što je bio gradonačelnik Beograda - kao rođeni Beograđanin, možda zato što se suprotstavio SANU i dao ostavku na članstvo, možda zato što se suprotstavio velikom Slobi, možda zato što ga je svet priznavao i uvažavao, možda zato što je radio i stvarao do poslednjeg trenutka...

Ili je sve tako jer su ga iz Srbije oterali oni koji su, svojevremeno, na vratima njegovog stana u Beogradu ispisivali crvenim slovima “Ustašo”. Hoće li mu neko, bar danas, reći : “Izvini Bogdane i hvala ti na svemu”

Bogdan Bogdanović

Biografija (B92)

Opet je Mladi Genije Posve Skromnog Nicka, inače, kako sam kaže, magistar novinarstva, postirao jedan (uobičajeno) nepismen blog o temi samo njemu znanoj i jasnoj. Kad bismo shvatili koja je tema možda bi se javio neko iz te struke da proceni suštinu; ovako, ja sam se bavio samo formom - koju

  http://www.youtube.com/watch?v=AHFiJfJS3pw

U ponedeljak uveče je u svojoj 100-oj godini preminula Mip Gi (Miep Gies), poslednja preživela među zaštitnicima Ane Frank (Anne Frank) i žena koja je sačuvala njen dnevnik, živi spomenik stradalima tokom Holokausta i strahota Drugog svetskog rata.

Gospođa Gi nije tražila priznanja za to što je, zajedno sa svojim suprugom i troje drugih, skrivala Anu Frank, njenog oca, majku, stariju sestru i četiri druga holandska Jevreja tokom 25 meseci nacističke okupacije Amsterdama. Ali njen plemeniti čin je postao poznat u javnosti tek nakon objavljivanja njenih memoara.

Kada je Gestapo otkrio skrovište u kancelariji Otoa Franka, 4. avgusta 1944. i uhapsila osmoro stanara koji su se tamo skrivali, iza njih je ostao samo Anin dnevnik. Rukopis pripoveda o životu u toj prostoriji iza pokretne police za knjige i o intimnim mislima i nadama mlade devojke. Gospođa Gi je spise skupila i sakrila ih, nepročitane, nadajući se da će se jednog dana Ana vratiti i tražiti ih natrag.

Onaj ko poriče holokaust, poriče čovečnost

Holokaust je naziv za sistematsko istrebljivanje Židova koje je za vreme drugog svetskog rata provedeno u Evropi na teritoriju pod kontrolom nacističke Nemačke i njenih saveznika.

Holokaust je imao različite forme, ali je najčešća i najzloglasnija bilo masovno hvatanje Židova i njihovo trpanje u vozove koji su ih dovozili do posebnih koncentracijskih logora - tzv. logora smrti - u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj. Deo - najčešće žene, deca i starci - je pri dolasku odmah likvidiran, dok je deo privremeno ostavljen u životu kao robovska radna snaga. Metode likvidacije su postupno evoluirale u masovno gušenje u gasnim komorama, a leševi su spaljivani u krematorijima.

Javnost se talasa ovih dana nad Nekim Bilbordom nekog, prica se, Univerziteta kao da se u najmanju ruku po tim bilbordima savetima ocitovao sam Gospod Bog Savaot , a ne dubiozni, te nazalost vrlo izvesni Univerzitet, u svom svom dubioznom imenu i vrlo Zbog Da Jedes Dubioznog nastavnog kadra i jos dubioznijeg, da ne kazem kriminalnog pocasnog doktorskog kora (vidi slucaj libijskog satrapa M. el Gadafija). 

Docepo se mali Bata ocevoga sata (Bilborda), pa mala po bilbordu sta hoce. Bilbord toka svesti. Big deal!

Za to vreme, a za razliku od (kazu) Univerziteta, jedna je moja komsinica,