Pedja Starcevic poginuo. Ivica Lazovic ostao dozivotni invalid a njegov napadac danas slobodan covek. Povredjeno na desetine ljudi. Smrkovi, Vodeni topovi, suzavac, Riot police. Hladnoca, strah... 

specijalci i opozicija, Terazije

24. decembar 1996. nije bio kao svaki drugi dan. Za mene, sada kada se osvrnem

Moj drugar Vladan Obradović, inače direktor fotografije, danas mi je posalo ovaj tužan mail.

"Umro je Tomislav Pinter, jedan od najznačajnijih snimatelja i direktora fotografije sa prostora ex Yu. Njegov rad je utkan u najblistavije trenutke Yu filma: Tri, Skupljači perja, Rondo, Samo jednom se ljubi, U raljama života, Sabirni centar, Neretva, Breza, pa čak i Timočka buna. Njegova fotografija je davala pečat kako filmovima debitanata tako i iskusnim rediteljima kao što su Saša Petrović, Veljko Bulajić ili Goran Marković.

Njegovo trajanje kroz raznolike pravce Yu filma dokazuje da je njegov raskošni talenat imao odgovor na sve stilske i ideološke preturbacije koje su protutnjale kroz nekada zajedničku kinematografiju. Samouk, sa izrazitim talentom za vizuelno, nesvršeni student zagrebačke likovne akademije, uronio je davne 48 u svet filmskog medija i ostavio  blistav, neizbrisiv trag u filmskoj umetnosti. Njegov talenat, znanje i pristup filmskoj fotografiji verovatno je bio inspiracija mnogima da se posvete filmu.

Meni svakako jeste."

 '' Uprlo sunce u morsko dno,

ribe se znoje - biće zlo.

Au, čovječe, ala si kolosalan...''

Ministar obrane Republike Peščenica, Ljudina, gospodin Ševa.

Pre tri godine sam pisao o Starom sajmištu pa eto, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Ne izgleda ni da hoće ali upravljam se po onoj mantri o nadi koja umire poslednja ...  

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta obnovio sam sećanje i vratiše mi se priče odvajkada i kako je to bilo, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu. Posle je stigao rat i sajmište je Gestapo pretvorio u prihvatni logor, pripremu za stratište, a pri kraju rata, 1944. godine, saveznici su logor bombadrovali i srušili znatan deo građevina. Posle pobede u ratu, nova država je imala preča posla od bavljenja Starim sajmištem i predmet je odložila u ladicu, sa namerom da o time misli kasnije.

Poslednji pozdrav majstoru govorne reči. 

Bio je, i ostaće, legenda jedne veštine koja, nažalost, polako izumire.  

Ne mogu ni da zamislim kako se osećaju roditelji Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, vojnika ubijenih prilikom služenja vojnog roka u kasarni na Topčideru. Ne samo da su ostali bez svojih sinova, nego moraju da se suoče sa tim da državni funkcioneri kriju ubice njihove dece. Dva vojnika naše vojske ubijena su zato što su videli ono što nisu smeli da vide, a većinskoj Srbiji to ne smeta, jer valjda veruju da je bolje nešto sakriti nego dozvoliti kaljanje ugleda vojske. 

Ne znam za vas, mene kao građanina Srbije je sramota.

EDIT: Na molbu moderacije zaključano za komentare tokom izborne tišine. Otvara se u nedelju u 2000.

U mojoj zgradi živi 27 ljudi. Tako kaže Infostan i tako deli zajedničke troškove. Doduše, pred kraj 2016. umrla je baba S, uredno prijavljena, umrlica izvađena, ona sahranjena... ali Infostan je još vodi na spisku za zajedničku vodu. Ali pohvalno je da je konačno skinuo sa spiska komšinicu Đ koja je umrla 2015.

Sve više ličim na švajcarski sir, pun praznina i šupljina! Jutros dok sam pio kafu na terasi, saznao sam da je iznenada umro moj divan i dobar drug Roki! Osetio sam fizički bol, počeo sam da se tresem, oči su mi zasuzile. Nemoguće! Pre tri dana smo se zajedno uspinjali Pop Lukinom, išli smo na izložbu našeg drugara u Prodajnoj galeriji Beograd na Kosančićevom vencu. Smejali smo se i prisećali raznih zgoda. Roki je bio duhovit do neba. Dobro bre što ne dođeš do mene da popiješ... kafu ili čaj, ne ti ćeš da dođeš kod mene da pijemo na terasi. Dogovoreno!

Na polaganju

Bio mi je komšija iz solitera u bloku 70. Znao je da se bavim televizijom. Pri jednom susretu u liftu, zamolio me da svratim i podesim mu kanale na TV-u.

Po obaviljenom poslu, popila sam kafu. U to vreme vodila sam političke emisije. Požalila sam se kako ponekad imam osećaj da sam se zatekla s pogrešne strane kamere. Aparat me frusrira kad

I'm the trouble starter