Nakon doručka u hotelu odlučio sam da prošetam po okolini. Sledeće predavanje na kongresu biće tek u tri sata. Direktor ionako neće doći pre dva. Imaću dovoljno vremena.

            Na mapi ispred hotela video sam da postoje desetine kilometara uređenih staza. Sve su bile prilično slične, možda je samo na jednoj bio ucrtan nekakav most. Krenuo sam tamo. Volim mostove.

Posle otprilike sat hodanja; preko dva brežuljka i kroz dve udoline izašao sam iz male šume pravo na most.

Razočarao sam se.

Svakoga, čini mi se, obeleži neki prizor iz detinjstva. Obično nasilna scena koja potresa  ili obeshrabruje, čije se značenje ukopča tek kasnije, u zrelim godinama. Jedna takva scena odigrala se na peronu železničke stanice Beograd Centar.

            Prokop, nedelja ujutro.

HAPPY BIRTHDAY TOKYO SKYTREE, YOU HAVE A LONESOME LIFE IN FRONT OF YOU

 kao znak na pešačkom ostrvu na Bulevaru na koji je Branislav Lečić zalepio žvaku, kao ostrvo-stanica preko puta Pravnog, na kom ljudi stoje, prolaze, sve prolazi

kao zvezda na zastavi savezne države Teksas, teksas oči upijaju i potamne, odbijaju i posvetle, menjaju raspoloženje prema oblacima, oblicima, oblim licima

               Goksijeve fotografije već znate iz mojih prethodnih blogova. Za ovaj sam izabrala one koje se uklapaju u Hazart, umetničku disciplinu koju je na Blog uveo Doks, na čemu sam mu veoma zahvalna.
               Svi naslovi su moji, tako da preuzimam krivicu na sebe ako vam se ne dopadaju.
               Pa, da krenem...

ŠKOLJKA

Autor: Goran Stamenković

Gost autor: Deniz Hoti, Izvršni direktor, Organizacija za razvoj karijere i omladinskog preduzetništva "Connecting". Prenosim tekst odnosno saopštenje po njegovoj molbi. Deniz će se registrovati na blogu i odgovarati na pitanja.

Sledi tekst:

******************** 

Kampanja prikupljanja sredstava za otvaranje stvaralačke laboratorije

dan deveti

            Spavala sam 5 sati. Probudila sam se sa živim sećanjima na nepravde koje su mi učinjene tokom proteklih nekoliko godina. Uhvatila me je strašna mučnina zbog toga. Fiziološka mučnina. Osetila sam kao da mi se žuč penje kroz želudac, jednjak i kako se gomila na jeziku. Nisam paničila, popila sam malo vode, ali nisam probala da sperem gorčinu, nego da je odagnam. Shvatila sam da sam sama sebi prizvala ovu muku, verovatno kao izazov i priliku da sve ono što sam vežbala, oslobađanje, puštanje niz vodu, zaboravljanje, mogu nekako i da primenim. Na kraju dana, ostalo mi je pola litre vode. Izgubila sam 0.3 kg.