Gost autor: drzurin otac

Nejmam više što dodati ni vodi, a  ni vatri - veli Hikmet Vejsilu dok skupa stoje kraj šanka u Vejsilovom tek otvorenom kafiću koji se zove "Osmica"...
- A i ti, brate Vejsile, nisi treb 'o kafić otvarat ' ovdi, ukraj čaršije, nego  ispred kantonalne vlade.

- ona me gleda

 PG i dalje 18

Uz izvinjenje sto se ne javljam previse ovih dana - i dalje su dobrodosli svi komentari.

I, naravno, imate pozdrav od naseg gosta-autora.

A sad, da se vratimo Frijinoj prici:

Ozur Moreplovac, moj deda, nije imao je veliko domaćinstvo. Pored Ulafa imao je mlađeg sina Azgrima, dve udate kćeri i njihovu majku Hildu. Njegov, polubrat, Savat, živeo je odvojeno, u posebnom domaćinstvu na susednom bregu. Budući bogat, deda je davao zemlju seljacima u zakup i svoju malobrojnu porodicu izdržavao od rente. 

- naucio me nikola jedan vic ali ima ruznu rec. da ti pricam?

portret uslikan sa pločice u kupatilu

  gost autor: anfieldroad

 Ako prihvatimo da su sva ova umetnička dela nastala slučajno, bez namere i bez autora (ne računajući oštro oko koje ih je izdvojilo iz mnoštva) onda bi taj smer mogli da nazovemo slučajnom umetnošću. Ali, kako to ne zvuči bogznašta, ja bih predložio da to prevedemo na francuski jezik, inače jezik umetnosti. Dakle na francuskom - slučajno je "PAR HAZARD", pa samim tim predlažem naziv pravca hazardna umetnost ili hazardizam (odnosno - HAZART, prim. docsumann).

Jasmina Stijović, moja drugarica.

Jes da je ovo objavila letos i ja je pitao da objavim, ona previdela i javila mi se u sred zime. Kako god, volim kako piše.

НИКАД НИКАКВЕ ПРАШКОВЕ НЕ ПИЈЕМ КАД МЕ БОЛИ ГЛАВА НЕГО ЧЕКАМ ДА НЕСТАНЕ ПРЕ ИЛИ КАСНИЈЕ....ТО САД

gost autor: dr zurin otac

Kada neko jednom te istom cestom prolazi punih pedeset i više godina,
onda, s vremenom, primjećuje samo to koliko se sama cesta izmijenila - i to nabolje! A on sam, nažalost, ne samo suprotno od toga, već se našao i na kraju svega: svenuo, pogurio se, a volja i mašta posustale i skoro netragom nestale...

s osobitim zadovoljstvom predstavljam vam radove moje drage prijateljice - priganice.

mozaik od živih mušalja

Evo i druge glave

Kao što već znate, moj gost je anoniman, ali to ne znači da ne čita komentare...

Za one koji do sad nisu pratili - ovo je roman fantastike/mača i magije. Molim da se to ima u vidu...

HAJKA 

Laki i ubitačni, lovački psi sigurno su sledili trag svojih žrtvi. Njihovo kevtanje razlegalo se skrnaveći dostojanstveni mir stare šume. Preplašena divljač, ma koliko bila dobro naoružana, panično se sklanjala ispred te lajave gomile. Za njima se pojaviše ljudi, koji su napola vučeni, a napola trčeći napredovali za svojim tragačima. Svetlosti stotine baklji preplaviše pomrčinu. Šumska staza izgledala je kao mlečni put na letnjem zvezdanom nebu. 

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

 Nameru Svetlane Slapšak da napiše roman o političkoj dimenziji ljubavi, naročito telesne ljubavi, možemo smatrati samo delimično uspešnom. Njena je priča uzbudljiva i privlačna, a detalji i putopisni opisi antičkih spomenika i grčkih pejzaža efektan su i uspeo vodič na književno putovanje. Ono što neizbežno razočarava jeste to što kao samosvesna, izgrađena i nesumnjivo feministička autorka, Svetlana Slapšak daje jedan u konačnici ipak stereotipan prikaz ljubavnog odnosa, koji se neizbežno završava heteronormativnim životom u dvoje, u egzilu, daleko od umirućih socijalizama i njihovih kasnijih posledica.

Svetlana Slapšak, Škola za delikatne ljubavnike (Laguna, 2018)